Рибар

За валом журно тече вал; —Сам рибар седи ту;Удица једна сав му мал,Он само гледи њу.Озебо слуша мукли цикТаласа, — ал’ гле сад —Раздели с’ вода; женски ликУгледа рибар млад.„Што мамиш ти на кужни зракЛукавством пород мој,Где живот ником није лакУ злоби вечитој?”Тако му збори. „Ал’ да тиЗа живот код нас знаш,Омрзли би ти људи свиИ ти би био наш.„Јер сунце, бледи месец тајНе купамо ли ми,Да два пут лепши њихов сјајГледате после ви. !?Па зар те небо плаветноНе зове себи? Гле!Па твоје лице рођено!Та све је дивно, све!”Све јаче вода хуји, ври,Дирка му табан го.Он блажен седи, к’о да спиИ гледа чудо то.Опи му срце меден глас,Он прокле живот својЈош један дах, још један час,И оде, оде к њој.