Смрт била би срећа

СМРТ БИЛА БИ СРЕЋА

К'о ноћурак кад г' устр'јелиЗраком својим дан бјелиЖалостиво скут затвори,К земљи главу пак обори;Али чим се у тминамаНоћ посута зв'јездицамаЈави, одмах своју плавуИ ноћурак диже главу,Полагано скут отвара,Па се с ноћцом разговара,Пијућ' хладне капљичицеШто капају њој низ лице.Так' и срце моје болноЈедино је мрака вољно,С њим се тужно разговара,И сузама ток отвара.Два три дана, дв'је три ноћиПа ноћурак онемоћи,Уве'ло му лишће пане,Навијек га те нестане.Ох! Када би и у томеЈа ноћурку жалосномеПриличио, те свршио,Ох, како би срећан био!