Далида

Ко печат сам те метнуо на срце,И као печат на мишицу своју;И све сам дао, и, по љутом боју,Хладнокрвно сам покопао мрце.

И душа моја није хтела знатиЗа тајну грижу и осећај стида,Ни да л' ћеш бити добра као мати,Или си стара, вечита Далида.

Владај над мојом душом, моћно дете,Са расцветаним ружама у коси,И власт нек твоју ништа не омете,Ни бол, ни плач, ни реч што милост проси.

У мојој души увек места имаЗа пун заборав, за све што ће редомНавалити на мене као плимаИ све, због тебе, заменити бедом.

Па што се плашиш и устежеш? Знам те!Царуј ко увек, царуј према себи,Ти, деспотице, што те вечно памте;Да ниси таква — волео те не би'!