Кондир

Почује драга, речи искрене и јаснеЈедне болне душе, твојој души присне,Пре но олуј стигне и гром страшни прасне,И немирно срце наједанпут свисне,Почуј ове песме узалудно страсне.

Пре одсудног боја ја ти нисам даоКопрену, ни бурму, ни аздију, каоСтарински јунаци, по чему ћеш менеПоменути када стигне удес заоИ запиште деца и заплачу жене.

Сад на разбојишту лежи леш до леша.Племићи и себри. Лежи страшна смеша.Ноћ се хвата, Само муња каткад блисне.Док последње жртве стари крвник веша,Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Хоће ли ме наћи међу њима твојеБистре очи, драга? Хоће л̓ из кондира,Ко претеча скромна вечитога мира,Пасти кап на ране што зјапе и гноје?Хоће л̓ пасти капља што болове спира?

Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне.Ноћ просипа таму и часове касне,Ни звезде на небу да за тренут блисне.— Чекам. Нигде никог. Уз вапаје гласнеНепрегледна хрпа рањеника кисне...