Лепота (Милан Ракић)

Јест, нема на теби ниједнога делаДа се моме оку могао да скрије,Ниједног превоја блиставог ти телаДа се мој пољубац на њ спустио није.

Знам те тако добро: у растанка часеТи преда ме ступаш сва сјајна и жива,Знам када ће сузе око да ти квасе,Знам кад ти се душа милоштом прелива,

А кад у њој носиш сву топлину Југа...Па ипак си сваког дана нова мени,Увек нова, увек тако чудно друга,И никада слична јучерањој жени.

Та моћ твоја чудна заслепљава менеРазноврсним сјајем, мирисом, и бојом.— Ох, буди једанпут ко и друге жене,Да одахнем најзад пред лепотом твојом!...