Мисао (Милан Ракић)

Ја поимам добро неминовност зала,Склоп целог живота, са тугом и бедом,Ја знам шта је судба свију идеала, —Моје знање видиш на лицу ми бледом.

Али знам и узрок зашто тако бива,Јер прошао нисам кроз живота хукуСклопљених очију и скрштених руку:Кад срце запишти, мисао је крива!

Кад се спусти вече, и врх тамних њиваБеличасте магле облачци се гоне,И с торњева старих стане да се сливаЗвук побожних звона што вечерње звоне,

У час кад завлада мир крај мене широм,И шума заћути, и занеми врело,И уморно моје намучено телоЗажуди за слатким одмором и миром,

Мисао се јави! Као звер ме зграбиИ понесе собом у пределе суза,Гуши ме, а моји напори су слабиДа се сатре ова похлепна медуза!

Она господари! Ја сам ко Мазепа,Привезан на коњу, у дубокој ноћи,Што гледа за степом где промиче степа,Без наде, без даха, без воље, без моћи,

Сатрвен и сможден, у очима страва —Разјапљена уста, али грло неми —Сам, једина душа испод неба плава,Сам на бесној мисли што у пропаст стреми!

Тако влада она! Њен загрљај ранеСтвара, кости ломи ко да су од стакла...Смрвљеног ме пусти када зора гранеИз црних дубина разјапљеног пакла ...