Освит

Кад дође ноћ и широм целог светаПлине тишина што крепи и годи,И дуге сенке високих дрветаПадну по мирној зеленкастој води,

И све заћути ко да у том часуС висова тавних, с тајанственим хуком,Свеопшта смрт се на све стране расуГушећи живот својом моћном руком, —

Ја знам, то мртвило је пуста варка,Обмана хладна као санта леда;Ја знам: животом буја свака тварка,И хиљадама очију ме гледа

Из густог жбуња, из цвећа и траве —То стари греси у заседи стоје, —И млаз ледени кајања и стравеПреплави намах бедно срце моје.

И чујем како злокобни славујиПоју у лишћу високих дрвета,И поред свега, страховито хујиСтаринска песма о таштини света.

― Срчана буди, бедна душо моја,И нек те сада ништа не колеба.Без роптања, без крви и без боја,Време је дошло и страдати треба.

Преживи муке распетога ХристаЗа све у теби што греши и страда,За дужност, као Шпартанаца триста,Узвиси живот величином јада!

Прекали се на огњу бола чиста,И подносећи мирно муке ове,Док равнодушно небо сјајем блиста,Препорођена, чекај дане нове!

И снова месец трепери на води,И спава река, и поље, и гора,И свуд тишина што крепи и годи.— Исток се ведри, звезде гасе... Зора.