Чежња (Милан Ракић)

Данас ћу ти дати, када вече падне,У светлости скромној кандила и свећа,У чистоти душе моје, некад јадне,Читаву бујицу пролетњега цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко твојеСрце, сумрак створен да се дуго сања.На окнима светлим забљештаће бојеУ тај свежи тренут првога сазнања ...

Све ће бити лепше, све драже и више,Ноћ која се спушта, свет што мирно спава,Дуго мртво поље на коме миришеКржљава и ретка у бусењу трава.

И тако крај цвећа остаћемо сами.. .— Пролиће се тада, као бујне кише,Стидљиви шапати у блаженој тами,И речи из којих пролеће мирише ...