Једна жеља

Ја бих, у ноћима страшног искушења,Кад дамари бију ко чекићи прави,Кад се она што се никада не мења,Вечна стара рана, опет закрвави;

Ја бих да ми време дâ све моје дане,Што би редом дошли с далеких крајева,Да их, све одједном, као јато шева,Пустим у слободу на четири стране!

Да их бацим свуда, и на вјеки века!По пределу мрачном, сјајном, топлом,ледном,И с очима пуним планина и рекаДа проживим живот у тренутку једном!

Јер моја је душа силом дувна седаШто међ' четир' зида век проводи зао,Некорисна, суха, бесплодна, и бледа,Нит' је кога знала, нит' њу когод знао.

И у дуге ноћи, сред тишине глухе,Над пољима мртвим пуним светог мира,Кроз пределе пусте и кроз гране сухе,Само звоне звона с тужног манастира.

Ја бих да исцрпем дане мога векаНапречац, у крају топлом, или ледном,И с очима пуним планина и рекаДа проживим живот у тренутку једном!