Велика тишина

Прохујали су давно летњи дани.Жалост некаква тиха и потмулаУ пољу жути. Сунце. Али јесенМртвим је лишћем путање засула.Пажљиво газим да га не повредим,Застајкујући на путу познатом:Како је лепо сунце, како сијаКлонулим жаром ко̂ студеним златом!Чује се каткад рапав глас гавранаИз поља негде са црног орањаКао питање бачено у просторНад загонетком мучнога ћутања —Ал’ одговора нема... Спи природа,Мир над њом веје озго са висине —И гавран ћути немо опоменутДубоком збиљом огромне тишине.