Из Дневника

ИЗ ДНЕВНИКАНекол’ко лепих фебруарских дана,Кад на пригревак људи измиле —(У хладу још сe бели слана:Ноћи су ведре и студене биле) —Излазио сам сунцу да се подам...

Са јужне стране крај црквеног зидаТу стојим или полагано ходам...

Са мном, оставив пукотине, рупе,Зимња склоништа, зачкољице своје,И оне, муве, на сунце се купеИз мемле, мрака и плесни;Миле по зиду ил’, буновне стоје —још смо ко слепи, болни, траповесни...

Пригрева сунце, млак ветар ћарлија...

Кокоши оне што на сунцу леже,Те муве овде мисле сад што и ја —Нас једно исто осећање веже:Заједно смо се на окупу нашлиНа једном месту звер, инсект и птица,Сви смо на благи пригревак изашлиСунчева деца — једна породица.