Мирјам

МИРЈАМЛагано прође, споро, век за веком...Стоји кладенац из древних временаСа разваљеним каменим осеком,Рочиште лепих назаретских жена.

Вода његова још је она иста,Бистра, чувана у земљи дубоко...Она оданде гледа, живо блистаКао велико, тајанствено око.

Некад виђаше лепу једну жену —— Од онда прође много, цела вечност —Кад долажаше с урном на раменуДа црпе бистру, животворну течност.

С њом често беше дечко један малиС крупним очима, питомим погледом —Чим они дођу, друштво се разгали,Све живне благом веселошћу редом:„Мирјам, како си лепа!... Дечко миоКако је питом!... Тако лепо гледа...“И све би затим уздахнуле тиоШто њима таку Бог лепоту не да...

Ал од то доба због доброте њине,Што нису биле од зависти слепе,Мирјам им даде дражи и милинеИ драгоцени дар да буду лепе...

И сад, кад сунце за планине зађе,Прошлост се враћа из даљине сиве,Кад се Назарет у сутону нађеИ старе приче, легенде оживе.

Када се купе жене ка студенцу,Мирјамин фантом у сумраку бледомТио приступа њином лепом венцуИ уз њу дечко с питомим погледом.