На брегу (Милета Јакшић)

НА БРЕГУКако ли је тихо! У сјају сунчануДремају дубраве. Гора невеселаСлукти: тихо гуди на ведроме дануЗвоно у даљини из планинског села,Ту, где стојим нема грма ни суварка:Голет једва даје живот бедној травци —Тихо је... На вису ветар само ћарка,Летају лептири и грају скакавци,Далеко на Југу видокруг се прашиИ дими се раван; села расејанаКао беле птице на зеленој пашиБлистају кроз маглу сунчанога данаГлуви глас петлова, ветрић из даљинеПопне се до мене када на пут пође:Трепти у ваздуху, по голети минеНа ухо ми шапне, по коси ми прође,Провлачи се кроз трн ил’ травку облеће,Стане, као да и он нешто ослушкује,Час ми опет ухо на срдашце мећеКао да би хтео жеље да ми чује,И весело оде. Куд се сада дева?..Гора ћути — ћути равница голема,На њој мирна села, тисућу путеваШто спокојству воде — тек мог пута нема.