Новембар (Милета Јакшић)

Поље. Оскудна светлост мутног дана,Видокруг нем и празан; ветар блудиПо стрњикама. Глас једног гавранаШто на југ лети. Зима близу. Студи,Дрвеће голо, — на црноме грањуДркћу остаци лишћа, бедних траља,Бусење, коров по пустом орањуВетар љутито размеће и ваља.Под ударцима дрвеће се гиба, —Сила што лету зелен накит узеЛети ми у коб, по лицу ме шибаИ на очи ми натерује сузе,А плач на болној у грудима струни:Да, то је време што с пролећа градиИ мами живот, душу надом пуниИ у пољима росно цвеће сади —А после злобно сатирати станеСопствен рукосад: кида, чупа, косиЛишће и наде, и носи их, носи —Остављајући болове и ране.