Ноћ у пустињи

НОЋ У ПУСТИЊИ„Тада Ирод... разгневи се врлои посла те побише сву децу поВитлејему и по свој околинињеговој од две године и ниже...“Мат. II., 16.

У глувој ноћи безљудних пустараБежећ пред мачем крвника ИродаДевица — мати с чедом се одмараПосле толика пута, мучна хода.Ноћну тишину не ремети ништа,Ко мртва авет пустиња се чини —Само њен уздах са тиха ноћишта,Далеко од свог дома, у туђини.Немо сијају звезде божја окаИ немо над њом палма стражу чува —Но што се буни тишина дубокаИ откуд вриска далека и глува?Фирмамент сијну ко да пламти злато,Пустиња свану од светлости неке —И, гле, под небом лети дечје јатоИз отаџбине, из земље далеке:Као анђели све дечица сама,На њима крила и сјај око глава —Лете и машу на њих ручицама:Ком око врата трачица крваваКом рана мала ко румена ружаНа белим грудма. Исус — дете шириСвоје ручице, за јатом их пружаИ мисли да су то рајски лептири —А привиђење дубље к небу оде...И докле мати на груди стискаваЧедо — звездама мала јата бродеАнђелске душе невиних жртава.