Позив (Милета Јакшић)

Ник. Николајевићу

У закутак тихи лисног винограда,Кад још север хладни бурама не грози,На пригревак тужни јесењега сунца,Кад лист поцрвени као крв на лози, —

Међ крвавим лишћем гроздови мирисниДозревају мирно у тишини бо̑ној,А бојажљив глас ни птице ни зверкеНе ремети покој души мисаоној, —

Дођи тада, ходи, да се насладимоМирисом вењења, сунца позним сјајем,Ћутањем природе, великог јој срцаПоследњим пред зиму, тајним откуцајем.

Како годи мени то мучање грдно,То спокојство што се око мене шири;И мене су прошле жеље, прошле наде:Дух ми се с животом и са смрћу мири.

Прошла ме је младост ко̂ природу лето,Мирно ми је срце, без бура и немо,Не плаши ме старост, кад на измак дођеТрен времена што га животом зовемо.

Кад смрт дође да ме на одмор позовеИ гроб ме прихвати ко̂ постеља мека,Уснућу спокојно ко̂ природа оваШто с осмехом благим смрт у зими чека.