Старост (Милета Јакшић)

Повратак једног безбрижног данаМога детињства — колика срећа!Старост, у горак живот изгнана,Њега се с болом и тугом сећа...

Потражио ме с пролетњим даром,С птичјим цвркутом и росним цвећем —Ја га загрлих с детињим жаром,И притискох га к срцу горећем.

Он ме гледаше пун тихе сетеКроз успомене... Ко̑ да тек слутиУ болном старцу негдашње дете,И око му се сузом замути —

Па кану тио кап горке росе,Кад пође да се у вечност скрије,На трнов венац седе ми косе —И оде... он ме познао није.