Судба (Милета Јакшић)

СУДБАЈа сам видео Судбу: приступила је ти’оМесту где је наш тајни последни састанак био.

Из прикрајка је хладно гледала своје жртвеИ њоме оборене надежде наше мртве.

Осећала је наш јад у стиску наших рукуСлушала речи наше и бол у њином звуку.

И ћутала је... нама сузе су стезале грлоИ тежак легао терет на срце обамрло.

А кад се, најзад, ледне спојише уснице наше, —Са пуне, преливене, страдања кобне чаше.

У тешку сласт пољупца Она спокојно линеЈедну самртну капљу жалости и горчине.