Тајна (Милета Јакшић)

ТАЈНАС гробљанске капеле јецало је звоно,Кад на црна врата у гробље унешеС појањем и плачем у скрињици белојСамртника, — покојник детенце беше.

Било је с пролећа. Пчеле су на сунцуЗујале, по гробљу вишња је цветала:И као сузама белим, цветом њенимПокапана беше спремна рака мала.А док се разлего плач и птичја песмаИ опело тужно, суморно и свето,Лептир један мали, влажан, тек излеженНејаким крилима скрињу је облето.

Најзад, као кад бездан за навек прогутаС брега одроњену белу грудву снега. —Ковчежић спустише у мирисну ракуПа гроб заронише и побусаше гаА лептир, он живо затрепета крили,Одби се у страну, незнано у коју...Није ли то дошла можда мала душаДа испрати у гроб чаурицу своју?