КАД ПОБЛЕДИ...

КАД ПОБЛЕДИ...

Кад побледи рујна зора,Оћелави густа гора,Кад престане жубор од потока,А помрча светлост са истока,Кад увене цветак поред чесмеА умукну славујеве песме;Кад облаци скрију небу лице,А из ока бедне удовице,Из очију нојце ослепљенеСузе падну на тужне невене —О јесени, о јесениДаће драга срце мени.

Тад ће опет изновице,Да засветли моје лице,Тад ће старих нестанути јадаИз гроба ми ускрснути нада,Место туге, старе моје друге;Грлиће ме другарице другеТад ће срце лепше песме вити,Срећа с венци да ми чело кити,Добра воља да се опет вратиШарна крила души мојој злати, —Ил' онда ће — — и то може бити —Моја драга мене оставити!