МНОГО ПУТА...

МНОГО ПУТА...

Много пута тражио самАл' не нађох никад згоду,Да пролијем из недараВрелу крвцу за слободу.

Више пута, кад сам самоЗа лепо јој чуо име,Шаптао сам: „ходи вило,Пољуби ме — сарани ме!“

И био би удариоЗа слободу и на беса,Би грунуо у лудилуИ на тврда на небеса.

Није л' чудо да ме садеТек ни савест још не кори?Није л' чудо од зазораДа ми лице не изгори?

Роб сам, ево, па не могуДа распорим ломне груди,За злаћену, за слободуДа жртвујем живот худи!

Роб сам, душо, у ћелијиСрца твога племенита,Па на поље да изађемИ не желим, ружо вита!