ПЕСМЕ и СРЦЕ

ПЕСМЕ и СРЦЕ

Срце моје, срце младо,Да пуно си ти песама,Као небо златних звезда,Као море бисер-кама!Занесеш се од дивоте;А ја дршћем од милоте,Од љубави пламене;Па к'о јато голубоваИли мирис од цветоваЛете песме из мене.

Прва се над густом шумомДраганине косе вије;Друга јој се к'о голупчеПод мирисно грло скрије;Трећа јој па лице пане,Четврта јој мирио станеНа ватреним очима;Пета се на уста спусти,Па на рујни шећер-устиРајевину отима.

Пета песма на устимаНа извору медовине.Овако ће да прошанеОд бескрајне, од милине:,,Ој сићане, ој песмицеИ сестре и другарицеНа челу, на очима,И на влату, и на вратуИ на лицу — чистом злату,И на меким грудима!

Шта чекате? шта мислите?Што се амо не слетите?Или кратка, или слаткаЗашт' живота ви губите?Није чудо, што сте младе,Ал' ни једна још не знадеДе је рајска сласт и мед!На усташца амо од'те,Стопите се од милоте,Стопите на очиглед!“

„Другарице!“ одговараПесма, што ј' на власи села;„Амо треба да се слетишУживања кад би хтела!Та са ове меке косеЛаорићи мирис носеДа га деле пролећу;И анђели с чиста неба,Кад тамјана у рај требаНа те власи долећу!“

Таман што је лаке речиЧедна песма довршила,А већ она с' ведра лицаОвако је беседида:„Баш сте луде, сестре мојеКад не знате ни сад што јеОкићени седми рај;Та лепше је ово лицеОд ђурђевске, од зорице,Лепше, него вечни мај!

„По мору од белог млекаРужичино лисје плива,А осмејак лакокрилниНи трепутак не почива,Већ у чунчић — листак младиВесело се он посади.Па се вози по мору;А ја сам вам од милоте,Од радости, од дивотеСваки час на умору!“

Задрхта се песма лака,Што ј' драгој на очи пала,Још би онда, милогласна,Зборити овако стала:„Хој, сестре, на белом вратуИ на, лицу, и на златуСестре моје милене!Са другога дивна краја,С недогледна светла рајаСаслушајте и мене!

Од шта јој је око црноАко светло небо није?Адем-камен — зеничицаКао сунце сјаји, грије;Око сунца звезде малеСитно коло заигралеНо кићеном, но рају;Још онда к'о муње живеМуње живе и једљивеСевом миља севају.

Ил је прозор око њеноШто с' у вечну светлост слива,А кроз прозор заљубљенаМлада душа провиркива;Па од миља и радостиИ бескрајне невиностиУ сузу се претвори...Хој, па ова суза једна,Суза чиста, суза чедна,Тако много говори!

Ја се тада залепршамОд мириса плетем свилу,Па утарем са очијуИздајника — сузу милу;И опет се око смијеИ сунашце опет гријеИз очију пламени...„Хој, сестре на белом врату,И на лицу, и на влату,Да благо ли ту мени!“

Слушајући срце моје,Тајне зборе од песама,Од терета и од јадаУ ломни се груди слама.Као лисје задршће сеЗанесе се, заплаче сеПа суморно говори:„Хој, чеда, на белом вратуИ на лицу, и на влату,Хој слатки ми злотвори!

Каните се, смирите се,Рођена вас мајка моли;Не вређајте више менеИ тако ме доста боли:Кад помислим, ћери миле.Да сте негда моје биле,Па сте сретне ево сад;Ах, а мене, што вас створиСилимице да умориНесретнога миља јад!“