ПОБРАТИМУ ПЕТРУ ЦРНОГОРЦУ

Груди су ми валовито мореПуно љутих јакрепа и змија:Ти си, побро, бисерово зрно,Што кроз слепе морске тмине сија;Ил' ако су ломне моје грудиРазвалина радости неверне,Ти си бршљан, што се верно плетешОко пусте развалине дерне.

Од скерлета, ил' од бесмртностиВерно срце много више вреди;А колико, колико још онда,Кад је човек у невољи, беди!Та лако је бродарима ондаКад им светле кандила са неба:Али хајде кад се наоблачи,Кад се сиње море усколеба!

Беше доба, те гласови црни,Што на мене беху узаврели,Кроз враташца, кроз уши, потајноУ одају унићи су хтели;Но краљ, памет на опрезу беше,Одбио је вране од враташца:И остати тек 'вако могашеСрце моје крај твога срдашца. —

Беше доба, те сам јеванђеље,Срце моје, затворити хтео,Из којег је свећениче миљаЗлатна слова штити одпочео;Беше доба, те сам са гусалаПокидати хтео звучне струнеИ гудило закопати танко,Нека мирно, нек под земљом труне.

Дошао си: васкрсну ми наду,Благу веру и опет поврати; 'Потавнела лепирова крилаВољу моју на ново позлати;Срце моје — чисто јеванђељеИ опет сам отворио, ево,Љубим, волим, страстно, неизиерноХеј, па како, како не би пев'о?

Певам... пишем... те с' овако питам:Је ли сретан мој побратим, је ли?Сећа ли се оних тренутака,Што смо негда заједно провели?Кад сеђасмо поред бледа жишкаИ зборисмо о неверној срећи,Кад се само уздисаји чушеИ пуцкање у гвозденој пећи.

Седили смо поред пуни чаша,Зборили смо... а о чему нисмо?Воља нам је искићена билаКа' љубавно девојачко писмо.Седели смо поред пуни чаша,Зборили смо о судбини Срба:И клону нам ојађена душаК'о у гробље засађена врба.

Певали смо о цурама дивним,Да л' је лепша црна него плава?Душа нам је шарен лепир била,Што на недри каранфила спава;И весело пуштали смо светлеПраскалице живих досетака;И од огња младе наше душеРазведри се лице у облака.

Више пута, са удеса горка,Кад ми туга маглом посу лица:Ти удари соколовим перцемПреко ситни тамбурини жица;Љупки гласи, невидими дусиРаздрагаше бедно срце моје,И још туга на челу ми беше,А већ срце одпоче да поје.

К'о молитва и благосов благи,Као осмеј и радости што је,Као туга и ледене сузе:Ми заједно бисмо увек двоје.Дође доба... и суморној тициРастати се ваљало свог гнезда,И утеха једна ми је само:Мора пасти са неба и звезда!

Ти си сунце... ја ледена земљаШто ј' од сунца добијала плама,Сунце зађе, а суморну земљуСтраховита покрила је тама.Ти си поток, ја корито, побро,Што потоку верно, радо служи;Однесе ли поток своје валеКорито се мора да осуши!

Али доста!... Збогом побратиме!Буди Србин, за слободу гини!Шарно руво радости обуци,Тежак панцир јадовања скини!Још верену кад добијеш љубу,Нек јуначког роди теби сина,Но баш с' тога препоручујем ти:Да не пијеш воде, него вина!

Comentarios