САРДАНАПАЛ

САРДАНАПАЛ

Што ћу дуго да отежем?Вајда ми је мала!Ја мудријег незнам краљаОд Сарданапала.

Сарданапал краљ је био,Баш по мојој вољи,Нит' беше, нит' ће битиИкад који бољи.

О клин си је обесиоШтит и буздоване,Мрзио је као кугуЈуначке мегдане.

Није с' тога, што му ваљдаЖао беше жића:Него што је грозио сеОд крвопролића.

Одрек'о се свег украса,Одрек'о пурпура:Тога зеља и сувишеНаш'о је у цура.

Није никад пијан биоОд душманске крви,Ал при крвци из чокотаМеђ првима први.

Љубио је... грлио је...Пио је... ужив'о...Место перја на моминиНедри је почив'о.

А кад наста зла поворкаОд крвавих дана,Те душмани нападошеНа њ са свију страна.

Сарданапал узе узорДевојчица млади,Узе злато, узе среброТе гломачу згради.

Још загрли красну момуСтрастним загрљајем,Пољуби је дуготрајнимЖарким пољубљајем.

Насмеја се, па гломачуПод собом запали —А пламени језици сеЖиво разбуктали.

И душмани кад су краљуДворе заузели,Већ онда су њему ветриИ пеп'о разнели!