Славуј и ружа

На гранчици покрај ружеПева славуј, тица мала,Пева јаде, што му љубав дала;А гласи му ’вако туже:

„Са тебе сам сетан, ружо,Са тебе ме тиште јади,С тебе ће ми да угинеЖивот овај, живот млади!

Јад ме тишти, јер те љубимВише луга зеленога;А ти си ми тако хладна,К’о да немаш срца свога.

Од зорице па до мракаВијем теби песме, ружо,Најслађе ти песме вијем,Не бих ли те крен’о, душо!

Ал’ ти ружо, дилбер цвете,Ништ’ не збориш, само ћутиш;Ил’ не можеш или нећеш,Да ми кажеш, да ми речешДа л’ме мрзиш? ил’ ме љубиш?“

Тако јада славуј мали,Пасму вије, па узда’ну,А с уздахом из ока муЈедна мутна суза кану.

Кану суза, скотрља сеУ недарца руже мирне,У недрима мутна сузаМало срце сад додирне.

Суза мутна пуна јада;Својих јада отровимаУжегла је, отровалаМало срце у недрима.

Тужно спушта ружа главу,Уздахнула — увенула,А поред ње тица с гранеПосрнула — издахнула.