Ти си била...

Ти си била... тебе сам љубио!Тебе неста... срце ми се пара...Та сам себи несам више мио!Живот ми се у клетву претвара...Тебе нема — срце ми се пара.

Несам знао љубави ни зрака.Ал' Бог рече да зора заруди:Светлост сину из црног облака.»Злато моје!« — промуцаше груди —»Сунце јарко, ти ми љуба буди!

Пољуби ме, сунце, загрли ме!«— А сунце ме моје загрлило,И ја сам се загрлио с њиме,Ту издахнут' ал' би слатко било!А сунце се око мене свило.

Не издахнут' — тешко ј' издахну́ће!Млађан живот — ох, та сладак ми је!За њим чезне срце уздишуће,А без тебе живота ми није. —Љуби, злато, доклен срце бије!...

Тамним гробом вечна поноћ влада,У њему је студено и немо!..Сини, сунце!... Још си цвет и млада.Живи, сунце, да се милујемо —У гробу је студено и немо.