Капљице (Владимир Васић)

1Не би сунце никад село,Довека би оно сјало,Само лице да ти белоНије, душо, угледало;

Ал’ кад горе извије се,Па кад почне свет да грије,Угледа те, сакрије се,Јер од тебе лепше није.

2То би небо ведро било,Не би никад помрчало,Само овде на земљициДа те није угледало.

Ал’ тешко му што ти челоЈош од њега ведрије је,Па зато се ’нако мрштиИ по себи облак сеје.

3Око тебе што облеће,Што се нија тамо-амо,Што врх тебе некад трепти,То је лахор, душо, само.

А што ли је, питаш, душо,— Да се тебе намирише,Кад по свету буде пошȏ,Да са тобом само дише.

4А зар мислиш да је бисер,Што се по дну мора крије —Та зрнцета што су сузе,А то бисер, душо, није.

Горских вила то су сузе,Па их у дно морско крију —Јер од њих си свију лепша,Стога виле сузе лију.

5Кад би ти се низ то лицеВрела суза скотрљала,И када би нешто, злато,На земљицу меку пала;

То би онда она земља,Суза твоја где је пала,Лепим струком од бисераНепрестано урађала.

6Ал’ би нешто лепо билоКад би покрај румен-ђула,Или покрај другог цвећа,Тихо, душо, уздахнула!

Јер тај уздах, уздах мали,Мило цвеће сисало би,Те отаде све довекаДахом твојим дисало би.

7Није душо, оно сунцеШто се небом ’нако креће,Већ по плавом оном сводуСенка твоја то се шеће.

Немој мислит за те звездеШто се небом дивно ројеДа их други неко пали —Та пале их очи твоје.

8Са уста осмех, у њему зору,У лицу сунце што земљу сја,На грудма крина бијела дваНашȏ сам, душо, нашао ја.

У ведром челу, плаветном небу,Звезде у оку ватреном твом,У срцу љубав, пољупце вреле,И живот прави животу мом.

9Да је лепо, велиш, видетКад у море сунце гледа,Или када свако већеЗа ту гору оно седа.

То је лепо, ал’ лепше јеКад из ока те зрачицеГасити их почне санак,Па их скрију трепавице!

10Ој, капљицо ситна мојаС врела срца узабрата,Грејало те сунце јаркоИз очију мога злата.

Стапало те око њено,У поток се преливала,Те се тобом злато мојеСвако јутро умивала.

У лозници, 1861.