Анџело

ПРВИ ДИОIУ једноме граду Италије срећне,Дужд добри и стари некад мирно влада.Свог народа бјеше отац чедољубив,А друг мира, знања и праведног рада.Али јача сила не хтје слабих рука,А он сав доброти предао се био.Љубљаше га народ алʼ га се не боја!И сурови закон дрʼјемао је тиôУ пресуди старца, кô у подне мртвоШто у сјенци тавној дрʼјема звијер стара,За лаганим скоком и за смјелим ловомНемајући више ни воље ни жара.И с тугом и болом и сам сазна старац:Унуцима с дједом све је већа мука;Груд дојиље дјеца да испише давно,А суд правде сједи прекрштених рука.

IIИ није једанпут, раскајањем смућен,Поништен поредак, правосуђе јавноУскрснути хтио. Алʼ како?… Зло, порок,Што мучањем суда оснажи се давно —Да на једном казни!? То би свима билоНеправо и чудно… И Дужд дуго стариРазмишљаше тужан, заман гонећʼ бригу,Што мир старих дана неспокојством квари.И рʼјеши се најзад: да рукама другимПреда власти бреме. Па смјело међʼ људеНов господар закон да уведе сталанИ да свима тада крут и оштар буде.

IIIТад Анџело неки бјеше човјек познатСа снажног искуства и сурове ћуди.Венô је у послу учењу и посту,А с морала оштрог цјењаху га људи.Сав стјеснивши себе у законȃ међе,Бјеше мрачног чела, воље вјечно јаке…И Дужд стари њега намјесником назва,Дарујућʼ му снаге и милости сваке.И давши му свугдје безгранична праваЗа сву бригу више не хтје ни да мари:И без збогом иком, incognito, самац,Путовати пође кô паладин стари.

IVАли тек што ступи Анџело на владу,Све потече другим поретком и током:Правосуђе силно из санка се прену,Да зло свако људско будним прати оком.И на све пијаце, умукле од страха,Сваког петка казне загрмише љуто,А преплашен народ зачуо је с боломГдје прозбори закон што јʼ одавна ћутô.

VНо међу тим старим законима мртвим,Љут је један закон упућивô владу:Прељубника сваког да самрћу казни,О чем нико никад не слуша у граду.Тек Анџело мрачни, из законȃ хрпе,На страх градских лола, открио га бјеше.Али свʼјет га ипак испуњаватʼ не хтје,Нитʼ без љутог збора пустити га хтјеше:— Да хакнемо пакост! Размажени народОбичаје своје сматра као права,И слободно који над законом строгимТрче као миши око лʼјеног лава!…

VIАли жагор живи развио се свуда —Смијаше се младеж и роптаху људи,Не штедећи смʼјехом ни велможу строгог;Но узаман подсмʼјех и узаман труди:Под сјекиру први с луде глава падеМлад Клавдије неки, патриције знани,Раскалашни живот што прекинутʼ не хтје,Већ навике своје гонећʼ на тенани,Он Ђуљету неку, љепотицу њежну,Страшном грʼјеху нагна на стрмене путеУ нади да блудним сувременим стањемОправда пред свјетом своје грʼјехе љуте.Али љубав страсна, безгранична, тајна,Не могоше вјечно скриватʼ се од људи:И свједоци, што их затекоше једном,Зовнули су закон да грјешнику суди.

VIIИ несретник, чувши глас рʼјешења страшног,Обореног чела у тамницу крете,И слушајућʼ тешко сажаљење свијех,Туговаше горко. Но путем га сретеМлад скитница један — Луцијо се зваше,Лакрдијаш, лола, али добре душе.– „Друже, рече Клавдијʼ, преклињем те, идиС гласовима овим што се градом чушеМојој сестри младој у манастир светиИ реци јој — самрт да јој брата чека;И реци да пође за спасење мојеДа умоли кога. Или сама некаНамјеснику иде… Мој Луцијо, у њеИма много ума и искуства сретна;Бог јој даде рʼјечма убједљивост, сладост!Али и без рʼјечи њена младост цвјетнаУмекшаће срце окорелих људи!…”— „Хоћу, друже врли!…” И лола се крете,Хитајући журно, да куцне на вратаОбитељи свете.

VIIIДивна ИзабелаС монахињом старом сједила је млада —Побожно тог дана постригла је косеИ о томе с њоме зборила је сада.Док Луцијо нагло зазвони и уђе…Из решетке смјерне, у побожне сате,Поздрави га тихо са наклоном мирнимПоклоница млада: — „Ког тражите брате?…”— „О дјевојко, (судим по ружичном лицу,Да дјевојка јеси збиља и у ствари),Не могу ли доћи дивној ИзабелиДом освећен овај коју скрива стари?Њој ме посла амо њен несретни братац…”— „Несретни? А зашто?… Шта је с њиме, збори,Ја сам сестра њему!” — „Збиља? врло радо!Поздравља вас лʼјепо. А да вас не мори.Љубопитство дуже, нећу да вам дуљимВʼјест, с којом сам дошô. Па слушајте веће:Ваш је брат у апсу…” — „Зашто?…” — „За то, душоДа сам мјесто њега, камо лʼјепе среће!…”И тада се пусти у подробни опис,Што је са наготе мало жесток био,За невино ухо поклонице младе;Али с пажњом она слушала је тиô,Без притворног гњева, чуђења и стида.Њена мисȏ бјеше као етер чиста, —Празном рʼјечју, злошћу, свјет непознат њојзи,Не смути јој душу што чедношћу блѝста.— „А сад, рече момче, да Анџела гордогУмекшате молбом, остало је јоште!И ето вам сада шта мољаше братацСвоју сестру пуну чара и милоште…”— „Боже, рече она, у ријечи мојеКад бих могла само да положим наду!”— „О, сатане сумње, одговара овај,У срце без страха уздању не даду!…Алʼ идите преда њ, а по мени знајте,Пред човјеком само мома клекла је ли,Заплакала тихо, замолила њежно,Кȏ Бог што је један, даће све што жели!…”

IXОпрости се она од матере часнеИ с Луцијом вјерним изиђе из врата…Па клекнувши смјерно, својом молбом благомНамјесника гордог мољаше за брата.— „О дјевојко, суров глас Анџела рече,Не можеш га спасти. Твој је братац миоОдживио живот. И мора да умре!…”И заплакав горко, поклонив се тиȏ,Изабела дивна спреми се да пође —Алʼ Луције добри задржа је сада.— „Не идите, шапну, — молите га опет,И молбама тихим, пуним туге, јада,Тражʼте милост њему. Плачʼте! Сузе, пјене,И сву мудрост женску употребʼте саде!Али ви сте хладни, кȏ на врху иглеДа вам рʼјечи ваде!…"

XИ поново она,Хватајућʼ се плашта, уплакана, блʼједа,Усрднијем збором стидљиво мољашеСтрашног извршача закона и реда.— „Вјеруј мени, рече, нити царска крунаНи владарско жезло, величања гласи,Господаре свјетске и велможе силнеКао милосрђе не може да краси!Но мој братац да је кȏ ти, силни, што си,А ти да си Клавдиј, — могȏ би у свемуДа онако сгрʼјешиш, — алʼ он не би биоТеби тако страшан, кȏ ти према њему!…”

XIИ укором њенимАнџело се смути. А поглед, пун мрака,Сад засја и сʼјевну. — „Преклињем те, иди!…”Алʼ с усана њених топла ријеч, лака,Течаше све даље. — „О, смилуј се, рече,И помисли Онај, што у страшној силиПрашта души нашој, да нас грјешне судиБез милости своје, — гдје би тада били?…Размисли, — па љубав пренуће ти срцеИ милост са уста прозбориће твојиʼ,Па да спазим грјешна нови човјек тадаДа преда мном стоји…

XIIОн одврати хладно:— „Иди, твоје молбе узаман су редом!Не ја, закон казни. Нећеш спасти брата,Он умире сјутра у освитку блʼједом!…Изабела: У освитку, сјутра? Не, о страшни, неће!Још он није спреман… О, помисли прије:Мој несретни братац умријети мораЗа грʼјех, за којʼ нико никад кажњен није.Анџело: Закон није досад умирао никад,Спавао је само и сада се тргȏ.Изабела: О, милостив буди!Анџело: Не!Јер допуст грʼјеха то је преступ власти!Кажњавајућʼ једног, тисуће ћу спасти!…Изабела: Ти изричеш први ту запов'јест страшну,А мој брат да први њена жртва буде!Не, милостив буди! Илʼ зар твоја душаНе погрʼјеши никад? Испитај је туде:Да ли мисȏ која сред дубине њенеНе тињаше никад да се на зло крене!?…

XIIIДубока и силна њега прожма језа.И пође. — „О, стани! кличе она живо,— Врати се и почуј. Великијем даромОбдарићу тебе… Нек ти није криво,Јер он није сјајан, но часан је, добар,Моћан да те споји с вјечним небом горе:Молитве ћу своје да приносим за теУ поноћи глухој, у свитање зоре…Молитвама среће, љубави и мира,Пред судиштем страшним куда сви идемо!Молитвама давно умрлих за земљуА живих за небо!…” Смућено и нʼјемо,Назначи јој само: „сјутра, до виђења!”Пошавʼ мутном духу да тражим смирења.

ДРУГИ ДИОIАнџело ваздан суморан и ћутљив,Сједио је самац. А по души широмСамо једно мисо̑! Сву ноћ санак њежниУморене веђе не дотаче миром.— Но шта ово значи?… премишљаше сјетно,Љубим ли је збиља, кад ми срце жудиДа је чујем опет и засладим погледНезином милотом; када вјечно блудиЗа њом душа моја?… За красотом силномУ саблазан до сад никада не кренуʼАлʼ девојком чедном понижен сам садаА пред собом видим само слику њену…Заљубљени човјек увʼјек ми је биоИ чудан и смјешан. Знадох слʼјепо тадаДа његовом само безумљу се дивим!А гле мене сада…

II

Хтједе да се моли.Расијане рʼјечи дигоше се горе —Но говорећʼ с небом и вољом и мишљуОн хиташе њојзи. И кад туге мореПрели му се душом, он бесвјесно, тихо,Спомињаше Бога. А све јаче, јаче,Грʼјех у срцу кипља. Но душевна борбаНеком тајном силом крʼјепити га заче.Владање и снага у том мутном часуНесносна му поста као стара књигаПрочитана давно. Тугујући горкоОд свог достојанства ко од тешког игаСпасти се је хтио; а озбиљност својуБесмислено којој дивљаху се људиНе цјењаше више, сравњућʼ је с пером,Што гоњено вјетром по ваздуху блуди.— — — — — — — — — — — —И сутрадан туде млада ИзабелаСа Анџелом гордим опет се је срела.

III

Анџело: Шта ћешИзабела: Вољу твоју дошла сам да чујемАнџело: (Ох кад би је знала!…) Не треба да живиТвој несретни братац!… А мого̂ би…Изабела: Зар нема проштења за оно што скриви?Анџело: Проститʼ? А шта има теже измеђʼ људиОд гнуснога грʼјеха. Зло је лакше свакоИзабела: Да тако се горе на небеси судиАли гдје на земљи?Анџело: Зар ти мислиш тако?А реци ми шта би одабрала садаКада би на избор пружили ти двојеПуститʼ га… Илʼ спасти — жртвујући себеИ гријеху тʼјело предавајућʼ своје?…Изабела: Изгубити тʼјело готова сам пријеНего своју душу.Анџело: Сад о души нијеТумачење овдје. Опет ћу ти казʼти:Брат ти је на казну осуђен. Зар нијеМилосрђе право и грʼјехом га спасти?Изабела: Да, спремна сам увијек да пред Богом вјечнимОдговарам душом. Алʼ у свему томеВјеруј, нема грʼјеха. Ту је само милост.А ту грʼјеха није… Милост брату моме!…Анџело: Хоћеш ли га спасти када милост мојаСа грʼјехом на једној одмјери се мјери?Изабела: Спасење мог брата, мој нека је гријех!Ако ли је гријех, дане и вечериМолићу се тада.Анџело: Не, послушај мене.Ја видим из ове домислице честе,Да илʼ ме не појмиш, илʼ не ћеш да појмиш.Ево знај: твој братац осуђен је.Изабела: Јесте.Анџело: И смрт му је страшну одлучио закон.Изабела: Јест, сасвим је тако.Анџело: Али да је збришеТек је један начин… (Рад бих на ствар прећиА ја само питам и баш ништа више!…)Но да почнем: онај, што би мого̂ само,(И миљеник реда, озбиљан по чину,Законе тумачећʼ, преступном и жаркомЖељом гоњен теби, сву оштрину њинуИ ужасну смисо̑ умекшатʼ би хтио!)И морао збиља спасти брата, ти си,Алʼ пропашћу својом!… Шта ми велиш на то?За спас његов канда ти одлучна ниси!?Изабела: За спас његов, вјеруј, траг крвави бичаПонʼјела бих мирно, легла у гроб светиАлʼ оскврнитʼ себе…Анџело: Знај, он ће умрʼјети!Изабела: О па нека, шта јеПут ће љепши за се тим најзад да нађе.Алʼ бешчашћу сестре душу спасти неће!И кад би за навʼјек изгубитʼ ме моро̂Радије ће једном и у смрт да креће.Анџело: Зашто онда рече нечовјечан да јеГлас закона био? Жестоко си зналаНас окривитʼ свијех. Да лʼ то бјеше давно?Не, малочас закон тираном си звалаИ грʼјех брата свога поштовала скоро.Изабела: О, прости ми, прости! Без воље сам свакеГријешила тада. Знај, и против себе,Спасавајућʼ милог и грјехове јакеПравдати умʼјемо. Ми смо тако слаби!Анџело: Признање ме твоје ободрило збиља.Јест, женско је слабо, увјерен сам у тоЗато нек се почне куд сʼ одавна циља:Ја ти зборим ево — буди жена бољеНегʼ да будеш ништа. И предај се тадаВољи и судбини.Изабела: Ја те не разумʼјем.Анџело: Ја те љубим!… Знаш ли, разумјеш ли сада?Изабела: О, знаш ли шта рече? Мој несретни братацЉубљаше Ђуљету и сад мора мрʼјети…!Анџело: Љуби мене, душо, и жив он ће бити!…Изабела: Ах, знам кушатʼ друге хтио си почети!?Анџело: Не, ја ти се кунем! Одступити нећуОд задане рʼјечи. Чашћу ти се кунем!Изабела: Доста! Доста части! И дјело је часно!О варљивче црни од Сотоне виши!Идем свуд да кликнем подле твоје жеље,Илʼ Клавдују с мјеста слободу потпиши!…Анџело: Али ко ће у те да вјерује рʼјечи!Са строгости своје чувен сам сред људи.Достојанство моје, мој живот и прошлостПредставиће свʼјету твој приговор худиКо клевету само изнад главе брата.Но сад пуштам страсти некʼ царују мноме,А ти мани лудост: вапаје и сузеИ страшљиву румен у молењу томе!Од смрти и му̑ка тим не спасе брата;Покорношћу само могла би га спасти.С одговором сутра чекаћу те овдје…Но некʼ знадеш и то — стоји ти у власти:Анџело: Не, ја ти се кунем! Одступити нећуОд задане рʼјечи. Чашћу ти се кунем!Изабела: Доста! Доста части! И дјело је часно!О варљивче црни од Сотоне виши!Идем свуд да кликнем подле твоје жеље,Илʼ Клавдују с мјеста слободу потпиши!…Анџело: Али ко ће у те да вјерује рʼјечи!Са строгости своје чувен сам сред људи.Достојанство моје, мој живот и прошлостПредставиће свʼјету твој приговор худиКо клевету само изнад главе брата.Но сад пуштам страсти некʼ царују мноме,А ти мани лудост: вапаје и сузеИ страшљиву румен у молењу томе!Од смрти и му̑ка тим не спасе брата;Покорношћу само могла би га спасти.С одговором сутра чекаћу те овдје…Но нек знадеш и то стоји ти у власти:Говори што хоћеш! — Јер лаж моја само,Од истине твоје биће јача тамо.

IV

То рече и оде. А дјевојче чедноУ ужасу оста. Па у небо дижеПунан молбе поглед и десницу чисту.И од мрских двора у тамницу стижеИ с братом се срете.

V

У дубокој сјетиПрежалити хотећʼ свјетску радост ташту,Спремајућ' се за смрт, но с надом у живот,Он н'јемо сјеђаше; с њим на грдном плаштуПод црном кукуљом, с распећем у руци,Годинама погнут монах бесјеђаше.Патнику је младом старац доказив'оДа је једно исто — смрт и биће наше:„Овдје је што и ту, тек је дух без смрти,А свијет под луном ни гроша не врʼједи!”А он, мислећʼ слатко на Ђуљету милу,Слагао се у свем што старац бесједи.Монахиња уђе: „Мир вам!” Он се трже,И погледа сестру пун усхита врела. —— Оче, добром старцу Изабела речеНа само бих с братом прозборити хтјела…И монах изиђе.Клавдије: Шта је, мила сестро?Шта кажеш?Изабела: о брате, стиже часак зао!Клавдије: Дакле нема спаса?Изабела: Не, за главу душу негʼ ако би дао!Клавдије: Дакле има средство?Изабела: Да, имаде једно —Мого̂ би да живиш. Он се канда блажи.Милосрђе злобно у њему је: оноЗа твој живот сада вјечне муке тражи.Клавдије: Шта, тамница вјечна?Изабела: Тамница — без гвожђа,Без ограда тврдих.Клавдије: Изјасни се! Кажи…Изабела: Мој искрени друже, мој милосни брате,Ја се бојим… Алʼ чуј: Брате, јесу лʼ дражиНеколико љета сувишних и пустихОд ваздашње части? Бојиш ли се мрети?Ах, та шта је самрт. Миг. Трпи лʼ се много?И црв згњечен трпи у тај часак клетиШто трпи великан.Клавдије: Зар кукавац да самСестро, у смрт кренутʼ имам доста моћиА срешћу се тамо са могилном ноћиКо с дјевојком милом.Изабела: Ево брате шта јеЈа из гроба чујем очев глас. Зацјело,Ти умрʼјети мораш. Беспорочно умри!Нећу да ти тајим, алʼ послушај смјело:Тај судија грозни и лицемјер правиШто погледом рађа страх у души многиʼ,Сам је демон; срце, ко дубоки пако̑,Пуно му је мржњеКлавдије: Зар намјесник строги?Изабела: Ад обуче њега у оклопе своје.О, тај ниски човјек!… Да сам ондје млада,Бестидне му жеље утолити хтјела,Жив, спашен би и ти мого̂ бити тада.Клавдије: Не, потребно није.Изабела: На састанак гнусниРеко̂ је још ноћас да му морам стићиИлʼ ћеш умрʼјет сјутра.Клавдије: Сестро, немој ићи!Изабела: Брате мили!Бог зна: мојим гробом кад бих могла спастиЖивот свога брата, ни колико иглу,Своју младост тада ја цјенила не би.Клавдије: Хвала, друже мио.Изабела: Мој Клавдије, сутра буди готов мрʼјети.Клавдије: Да!… Но зар збиља страсти у њемʼ тако кипе?И за тренут једанДа погуби себе, зар би мого̂ хтјети?Не, не могу мислитʼ! Он је човјек уман.Ах, Изабела!Изабела: Шта, шта кажеш?Клавдије: Смрт је тако страшна!Изабела: Но и стид је страшан.Клавдије: Јест, тако је… Умрʼјетʼ, ићʼ незнајућʼ куда,И бити у гробу у хладној тјесноћи…Знај, диван је свијет и живот је мио,А ту: мртвог срца у могилу поћиСтрмоглав се бацитʼ у кипљиву смолу,Илʼ у леду смрзнут, или с вјетром наглимПустаром се вити бесконачним крајем.Изабела: О, Боже!Клавдије: Друже мој! Сестро! О, дај ми да живим.А буде ли гријех живот брату спастиОпростиће небо.Изабела: Шта, зар зборитʼ смијеш!О, страшљивче слаби! Смрћу моје частиЗар да живот чекаш!?… О крвниче, никадНе могу да мислим свʼјет и живот да јеМој ти отац дао!… Опрости ми, Боже,Колʼјевку отаца оскврнула јʼ матиКад понесе тебе. Умри! Сад ни рјечцомТрзала те не би од те казне ледне!…За смрт твоју имам молитава тисућʼАли за твој живот — ја немам ни једне!Клавдије: Стани, сестро, стани!О, прости ми, прости!…

VI

И млађани сужањУздрхталом руком за ризу се хвата.Она силом стаде, смири се и прости,И поче да тјеши невољника брата.

ТРЕЋИ ДИОI

Монах је међутим стајо̂ иза врата,Слушајућʼ их помно. Алʼ је врʼјеме нуждеДа вам рекнем једном: да тај монах стариНико други не би него стари Дужде.Док мишљаше народ да по туђем свʼјетуКо̂ пуста комета непрестано блуди,Он пажљиво све је испитиво̂, гледо̂,Кријући се вјешто у гомиле људи.Тргове је гледо̂, болнице, театре,Манастире тихе и развратне доме,Ко̂ да, волећʼ приче, Харун Ал-РашидуПодражаватʼ хтједе у мотрењу томе.Но, дјевојче чувши, бјеше врло дирнут.Алʼ, сем љуте казне, још се нечег сјети!Па јој приђе тихо и у мрачном углуРече: „Све сам чуо. Твој си позив светиИспунила часно, — а то врʼједи хвале!Алʼ савјете моје сад послушај, ћери. —Све ће боље бити, но не клони само,Тек покорна буди и тврда у вјери!…”И каза јој жеље, призивајућʼ тадеБлагослов на душу поклонице младе.

II

Друзи! Вјерујете-лʼ: оно чело мрачно,Зле, суморне душе огледало вјерно,Освојитʼ је могло једну њежну жену,Једно срце чисто, анђеоско, смјерно!?Чудно? Алʼ је тако. Тај Анџело мутниЧовјек пунан злобе, грʼјешник, чије имеБјеше страх и трепет, бјеше љубљен жаркоЈедном душом благом — алʼ презреном њиме.Бјеше давно жењен. Но зла ријеч свʼјетскаМлађану му жену поштедила није…Патила је тихо, док је једног данаНе одагна срамно. — Сред самоће тијеУ предграђу једном живила је од тадПрезрена и тужна у сузама, јаду.И на њу се сјети Дужд у мрачној кули,И њој посла тада поклоницу младу.

III

Марјана, крај окна за предивом сједећʼ,Плакала је тихо. Али једног трена,Ненадно, ко̂ анђо̂, јави се на вратмаДобра Изабела, познаница њена,Много пута што је тјешаше у тузи.И мисли монаха тог јој часа рече:У Анџела дворе Марјани је билоОтићи тог дана, док се спусти вече.И у мрачном врту са њиме се срести,Пуститʼ му се слʼјепо; но загрљај клетиКад и задњи мине, на растанку да муТек толико шапне: „сад се брата сјети!…”Са осмјехом тихим у плакању свомеСве Марјана приста, растајућʼ се с њоме.

IV

Сву ноћ стари Дужде рʼјешење је чеко̂,Са Клавдијем сједећʼ и тјешећʼ га тако.И у освит опет Изабела стиже.Све је добро било. Марјана је лакоОбманула мужа. — Тад од старог ДуждаТамничару стиже глас, у освит зоре,Да злочинца сужња казни љутом смрћуА његову главу донесе у дворе.

V

То замишљај нови бјеше старог Дужда.Када његов гласник пред тамнице паде,Тамничару пружи дуждев печат, прстен,И с њиме му писмо велможино даде.Дужде тражи главу разбојника једногШто те ноћи умре, да се скине садаИ Анџелу пошље ко̂ Клавдије глава…А он сам се диже и опреми тадаДа грʼјех казни љуто и држава цʼјелаДа грʼјешника позна и гнусна му дјела.

VI

Тек што мину говор о Клавдију сужњу,Бурно се по граду нова вијест крете,Свуд се сазна: Дужде да ходи по градуИ свак је тумаро̂ да се с њиме срете.А пун мрачних слутња Анџело је био.Но Дужд се је љупко сваком осмјехиво̂Здравећи их благо; а с Анџелом гордимХодећʼ испод руке и зборећи живо.Алʼ наједном пред њим млада мома некаСа очајним болом на кољена клече:— „О, чедности штите, милости олтаре,О, смилуј се, смилуј!…” Тужним гласом рече.Анџело се смути. И погледом дивљимГледећʼ Изабелу, задрхта, преблʼједи…Алʼ се нагло прибра и побједи себе„Она јʼ луда… рече — брат јој је у бједи…Осуђен је на смрт… И кад за то зачуПамет јој помрча…!” Алʼ се старац трже:— „О, не варај!… кликну, ја све знадем лʼјепо!…Анџело и дјево, сад пред закон брже!…”

VII

Крај трона, у дворцу, бјеше МаријанаИ Клавдије јадни. А Анџело тудеВидјевши их, чело он обори тужанИ познаде с болом шта ће све да буде.Виђе љуту правду гдје из мрака ниче,И чу поклич Дужда: „Сад, Анџело, збориЧега си достојан?…” А он с тврдим боломРече: „Нека закон мјесто мене збори!Али једно молим: реците што пријеДа ме у смрт воде!…” А Дужд руку диже:— „Нек мре судац — торгаш и саблазник срамни!…”Но Марјана с вриском сада крочи ближе— „Милост, милост! рече. Ти ми њега дадеПа га тужном срцу не отимај тако…!”Алʼ одврати Дужде: „Буди мирна, жено,Ја за добро твоје бринућу се свако.И награда ти ћеш бити мужу бољем!”— „О, не збори о том!… Него милост њему!Рука што ме ево с њим спојила опет,Некʼ не буде крива моме јаду свему…Изабело, сејо, племенити друже,Клекни и ти овдје и за њега моли;И пред Моћним саде дигни руке чистеЗа спасење бједног, са мном сузе пролиʼ!…”Дивна Изабела, ко̂ анђео, пунаМилости за јадног, на кољена паде:„О, смилуј се, Моћни, рече, ради мене,Не убијај њега, нитʼ осуђуј саде!Јер (колико знадем и ја како мислим,)У чистоти својој живио је дости,Све док на ме грʼјешни не устреми поглед:О, праштај му, праштај!…” И Дужде му прости!…