Беси

Колутају маглуштине,Месец губи своју моћ,Снег се витла са висине, —Мутно небо, мутна ноћ.Саонице сте̏пом клизе,Звонце звони цин-цилин,На том путу моро би сеУжаснути сваки џин.

„Терај, момче!” — „Залуд мука;Коњ запао, кајас крут;Мрзне ми се већ и рука,А не видим нигде пут.Пропашћемо, — зло је, зло је,Куцно нам је задњи час,Пред нама се хале роје,Беси скачу око нас.

„Ено један зубе кеси;Други ме је пљуно, — ху!То су беси, то су беси,Радују се нашем злу.Сад је један трчо лево,Коње гуро у пролом,А други је оком севоНеком ватром пакленом”.

Колутају маглуштине,Месец губи своју моћ,Снег се витла са висине, —Мутно небо, мутна ноћ.Сад ни маћи, — — јао, јао!Опет заста звона звук.„Шта је оно?” — „Бог би знао, —Нека клада, — ил је вук”.

Си̑чу, пиште ноћне страве,У грудма ти храброст мре;Коњи ржу дижућ’ главе, —„Каква ј’ оно авет, гле!”Лете коњи ко помамни,Ко да ј’ оркан одостраг;Иза оних је́ла̂ тамни’Церека се неки враг.

Из даљине нешто куља,Не знаш је ли дим ил сен;А урличе нека руљаВртећи се у вретен.Чудна хука, чудна бука,Не знаш узрок, не знаш смер, —Сахрањују л каквог смука,Ил удаје Даба кћер!

Колутају маглуштине,Месец губи своју моћ,Снег се витла са висине, —Мутно небо, мутна ноћ.Разуздани беси лете,Радују се нашем злу,Кри̑ци њине песме клетеКроз срце ми продиру.