Елегија (Пушкин)

Благо оном, ко не стрепи,Кад се себи исповеда,Кога јоште нада крепи,Кад у мрачну судбу гледа,Који знаде, где га чекаМилосница раздрагана,Па отвара без запрекаЧврсте браве њена стана!

Ну за мене живот цеоНема тачке миља пуне,У пупољку на̑д ми свео,Ступ живота болом труне.Младост мину — цветић убав,Ружу жића — собом узе,И ја — — — не знам, шта је љубав, —Ал’ ћу знати њене сузе.