Цигани

По пољима БесарабскимЦигански ту карван блуди.Над рʼјеком су данас стали,Коначиће ноћас туди.Ко весели талас водомЊихов конак тако тече;А сан им је благ и миранКо мирисно љетно вече . . .Међ небројним таљигамаБујним пламом букте ватре;Наоколо породице —Становници мрке шатре . . .Врије јело . . . А пољаномКуда буји детелинаМирно пасу њини коњиЦиганска ергела њина.И док тече смʼјех и пјесмаПод кубетом неба плава,За чергом је питом медвједБезбрижно и слатко спава.Дуго степом равном звониЖиви жагор породица,Спремних сутра, с првим зракомИ с цвркутом првих птица,Да се на пут даље дигнуПреко поља̂, гора̂, стена̂,У дугачким поворкамаС криком деце, с песмом жена̂.

Но гле! паде мир и санак . . .На ноћишту нигдје гласа,Само степом рзну коњи,Илʼ се чује лавеж паса.Сви су огњи погашени,Све у тешком санку спава,Само мјесец с ведрог небаТихи табор озарава . . .

А у черги својој циглоЈедан старац и сад бдијеПокрај огња; мотри степуКуд се густа магла вије:Тамо му је млада ћерка,Свагда пуна самовоље,У дугачке шетње ноћнеУ далеко зашла поље.Вечера се охладила,И пролазе часи мира,Алʼ под своју топлу чергуНе враћа се још Земфира.

Но ево је. Али когаТо дјевојка собом води?Непознати младић некиЗа Земфиром мирно ходи.„Оче, — вели ћерка журно,Ево госта! Доле садаЗа курганом, у пустињи,На њ наиђох изненада.И позвах га на ноћиштеУ наш мирни табор туде:Хоће и он, као и ми,Да Циганин од сад буде!Њега јуре страже, закон,Ал ја ћу му другар бити;Алеко га зову тамо,А тако га зови и ти.Он ће за мном ићи свудаМрачном ноћи, жарким даном,И делиће глад и јадеСвугде с нашим караваном . . .”Старац: Лʼјепо, синко. Ту коначи,Ту, под черге наше сјени,Дјелићемо крв и хљебацДруго дʼјете буди мени.Свикни нашу слабу храну,И скитничке мучне дане;А већ сутра, кад зазори,И пре него јутро сване —Сједи с нама у таљиге,Почни да нас слʼједиш слʼједом:Куј жељезо, пјевај пјесмомИ облази са медвједом,Свагда ведрог младог чела,И најдаља туђа села.Алеко: Хоћу, старче.Земфира: Мој ће битиРаставитʼ нас нико неће.Ал касно је . . . Мјесец зашʼо . . .Тешки сан ме хвата веће.Зора. Старац већ одавнаОбилази чергу тиʼо:„Устај, кћери, дан је свано!Пробуди се, госте мио!Оставите, дјецо моја,Тићи моји, своја легла! . .”Цигани су на ногама,Гомила се хучна слегла.Све су черге савијенеУпрегнута кола редомЗа пут даљни све је спремноИ кренуше . . . Дугим слʼједомСве гомила за гомиломШироке се степе прима.Пометани у сепетеКличу дјеца на ослима;А дјевојке, момци, жене,Домаћини стари, млади,Кличу пјесму, са звектањемДугих кола и звонцади . . .Врева, жагор . . . Мумла медвјед,Око њега ланци звоне;Псине лају с тешком хукомИ дугом се степом гоне . . .Како ли је све радосноТако дивље, тако живо,Весела се граја диглаУ јутарње небо сиво!О, наш живот прам томе јеПразна прича, блʼједа слика;Ко робовска пјесма пуста,Тако тужна, једнолика . . .Али младић нʼјемо гледаДаљне небо што се зрачи,Бјежећи да тужном себиТужну тајну протумачи.Крај њега је и Земфира;Јутро блʼјешти, руди, гори . . .Ал што трепти младо срце,Каква ли га брига мори?

Не зна птицаШта је туга,Нигдје немаСтанка дуга —Преко љетаГнјездо свијеТу проспаваНоћи тије,А зорицаКад заруди,Глас је БогаИз сна буди.

Њега чујеДуша птице,Па с гранчицеДо гранчице,Њина јатаС првом зором,Одзивљу сеБурним хором.

И кад јесенДође дуга,Људско срцеСтегне туга;Али тицаЛетне летом,Преко мораДаљним светом,Тамо падаИз далекаДа прољећеНово чека.

Као птица, и Алеко,Млад бјегунац с даљних страна,Нигдје сталног топлог гнјезда,Ни починка давних дана.Свугдје само дуги путиКратки снови и ноћишта —Али срце у грудимаНе зажали никад ништа!И у мутно јутро честоДокле руди са истока,Молио се топло Богу,Не влажећи трудног ока.Као звʼјезда кроз ноћ мрклуСа далеког небосклонаЈављаху се давни животИ далека прошлост она;Али за њом не завапи,Не заплака срце живо —Одричући силу судбеОн је тихо даље сниво,Вјечно миран и безбрижанКо у мају, на ведрини,И док буре ношаху сеС хиљадама грома њиниИзнад њега. Алʼ страст, младост,Кроз срце му зар не струје?Или ћуте, као мореКоје чека бич олује? . . .Земфира: Реци, друже, је л ти душомЈад кајања тешки пао,Што си радост младих данаЗа циганску патњу дао?Алеко: Шта да жалим сада туде?Земфира: Отаџбину, живот, људе . . .Алеко: Не жалим их. Ах, да знадешУ веселом шу̑му градаКолико се крије сузаКолико ли тешких јада!Ту гдје никад не допиреМир циганске ноћи лʼјепеНити мирис наших шума,Ни свјежина наше степе . . .Љубави се тамо стиде,На пазару воља ту је;Ту се клања идолимаА за злато и робује . . .Као звјерје гоне мисо̂.Шта да жалим? Предрасуде?И гоњења њина подла,Приговоре тако луде? . . .Земфира: Алʼ тамо су свјетли двориШумни пири, игре сјајне,И дјевојке окићенеУ бисерје и колајне . . .Алеко: Шта је хучна радост градаГдје љубави свете није?А дјевојке . . . Колко љепшеСиротиња твоја сије —Без накита драгоцјенихИ бисерних тешких гривнаО Земфиро, сунце моје,О пустињска ружо дивна!Буди само свагда такаА ја само једно желим:Да све јаде, љубав, судбуИ изгнање с тобом д’јелим.Старац: Ти нас волиш, ма да рођенМеђ богатством срећних људи.Ал, знај, често дођу часиДа нерадо онај блудиПо празнини и пустињи,На господство ко је свико!У нас има једна причаАли од кад — не зна нико:Давно некад неки цареПосла к нама с даљнег југаУ прогонство неког старца(Године и патња дугаОтеше му мудро имеКојим чудног старца зваше . . .Остао ми само споменТе циганске приче наше).Године га об’јелилеСмрачиле му патње челоАли душа вјечно младаИ у грудма срце врело.Бјеше пјесник. Чудном причомОпијаше људе тако;Глас му бјеше ко шум водâ,И љубљаше њега свако.Живио је крај ДунаваНе чинећи ником криво;Ходио је по пустињиИ самотне снове снив’о.Причао је чудне причеОпијао људе њима;А ко дјете, слаб и страшив —Он чудноват бјеше свима.Странци тако ловљаху муРибе мрежом, дивљач стр’јелом,А кад би се смрзла р’јекаИ покрила кором б’јелом;Кад би дуно хладни вјетарИ суморну степу смрзно,Облачаху светог старцаУ вунасто топло крзно.Ал све тежи јади тешкиИ прогонство увјек тежеСмрзаваху успоменеШто у старом срцу леже.Скитао се неспокојанНиз ледене степе равне,И причаше: да Бог добриЗа грјехе га казни давне.Чекајући час спасењаСве тужнији он је био;Молио се гњевном Богу,И у Дунав сузе лио.И град неки спомињаше . . .Али пошље дана достиУмирући, даде завјет:Да његове трудне костиНа весели југ однесуТамо да му буде рака,Јер ледена туђа грудаНи пепелу није лака!Алеко: Како ли је страшна судбаМоћни Риме твојој дјеци!О, пјесниче, ти, што пјевашЉубав, Бога — ти ми реци:Гдје је слава? . . . Врх гробова?Ил у химни што је кличе?Ил под чергом пуном димаСред циганске дивље приче?Протекле су две годинеКо таласи мирне водеА Цигани, све по старом,Путевима давним ходе.У табору стари покој,За несрећу не зна нико,Презрев прошлост и просвету,И Алеко па све свико.Задовољан, ко сви другиСред циганског каравана,Безбрижна се, л’јена душаИ не сјећа старих дана.Сви Цигани ко што живе,Мирно живи и Алеко:Он ноћишта њина волиЛенствовање њино меко;Њихов звучни чудни језикИ скитничке часе њинеИ сеобе вјечно шумнеДугом степом у даљине . . .Крај његове б’једне чергеВаљушка се и лешкариГост космати, другар вјечни,Припитомљен медвјед стари.И Цигани када стигнуКрај молдавског близу двора,Тај бјегунац родних шумаИзводи се из табора.И ту тромо игра, мумлаМеђ свјетином даљних села;А када га дирне шипкаИл омара смучи врела —Полуб’јесан тресе оковИ за ланац гризе јаки.И старац је туде сједиНа путничкој опрт штаки.Он у добош добошујеАлеко уз звјера пјева,А Земфира обилазиКупећ новац с десна, с л’јева.Но чим пане степско вечеСви заједно сједе тројеКувајући покрај огњаСиротињско брашно своје.Старац заспе. Згасне ватра.Мир. Сном глухим усни шатра.

———

На прољетном сунцу старацГрије крвцу што већ леди,А кћи с лулом, пјева љубав . . .А Алеко? слуша . . . блједи . . .Земфира: Стари, грозни мужеАмо нож и плам!Сјеци, пржи! НећуЗа страх ни да знам.

Ја презирем тебеЈа те не волем;Ја другога љубимИ љубећи мрем!Алеко: Ах та дивља пјесма, ћути!Омрзно сам пјесме гласе! . . .Земфира: Омрзно си? Ни бриге ме,Та, ја пјесму пјевам за се.

Сјеци ме, пржи ме,Узаман ти све,Ал његово имеНе ћеш знати, не.

Врео је ко љетоКо прољеће млад;Како ли ме љуби!Јунак, несавлад!

Ја га грлим ноћуДокле спаваш ти . . .Колко смјеха тадаТвојој старости!

Стари, грозни мужеЈа те не волем;Ја другога љубимИ љубећи мрем!

Алеко: Ах, Земфира, доста, стани!Земфира: Та какве те слутње прате?Алеко: Ах, Земфира . . .Земфира: Ти се срдиш?Е, баш пјесму пјевам за те!(Одлази и пјева: „Стари, грозни мужe . . .” и т. д.)Старац: Знам, сјећам се, та је пјесмаЈош из младих дана моји,На веселим забавамаИ данас је свијет поји.По степама КагулскијемДок наш табор некад лутаТамо моја МариулаПјевала је много пута.У дубоку зимску вечеКрај колјевке своје кћериДок мећава завијашеЦјеле дане и вечери.Ја осјећам: даљна љетаСве тамнија магла скрива —Ал та пјесма у мом умуКако ли је и сад жива!

Ноћ. Тишина. Мјесец пливаНебосклоном ведрог југа.Глас Земфире трже старцаИз поноћног санка дуга.Земфира: О, мој оче. Гле, АлекоУ сну чудном страшан ли је!Чујеш ли га у ложници:Јеца, стење, сузе лије . . .Старац: Не трзај га, кћери, мируј,Једна руска прича има:Да у поноћ дух домаћиСилази се спавачима.Дах им стегне, стисне груди,И мучи их у сну тамном;Ал пред првим знаком зореНестаје га. — Сједи са мном.Земфира: Оче, шапће, чуј: Земфира!Старац: Да, и у сну тебе зовеКако ли те силно љуби!Земфира: Његова ме мори љубав,Дȍсада ме тешка уби!Ах, ја венем за слободом.Ја већ . . . Ал’ мир! Слушај, оче:Ено сада друго имеШапутати кроз сан поче.Старац: Чије име?Земфира: Слушај: јецај,Шкргут зуба и стењањаТако мукла . . . То је страшно!Пренућу га.Старац: Не, нек сања.Јер, све заман, духа ноћногОдагнати не ћеш прије.Земфира: Преврну се. . . Подиже се. . .Чуј, зове ме. Варка није —Он је будан. Идем к њему . . .Спавај, драги.Алеко: Гдје си била?Земфира: Сједила сам дуго с оцем.Ал реци ми, каква силаИ дух какав невиђениПрогони те у час позан?Ти си био на мукама,Тако страшан, тако грозан.Кроза дивљи шкргут зубаЗваше мене. Ти си плако.Алеко: Снивао сам тебе. ВидјехКо међ нама једном такоАх, ужасно! . . .Земфира: О, не вјерујУ лукаве снове таште.Алеко: Ја ни у што не вјерујем . . .Ни у страшне ноћне маште,Ни твом збору слађаноме —Ни невјерном срцу твоме

———

Старац: Што уздишеш непрестаноБезумниче млади, тако,Међ људима, чији даниКо облаци плове лако ;Гдје је ваздух тако миоДани ведри, ноћи јасне?Гдје су људи задовољниГдје су жене тако красне?О, кажи ми, рашта тугаПрогонити тебе поче?Ти си блед . . . О, реци, шта је?...Алеко: Не воли ме она, оче.Старац: Утјеши се, друже млади,Та она је и сад дјете —Бог зна куд јој лута душаКуда ли јој мисли лете.Ти је љубиш жарко, силно,Ал’ зар не знаш срце жене!Гле небеским љетним сводомКуд кроз црне ноћне сјене:Плови луна лијућ свјетлостКуд год пане њена зрака;Нађе облак који воли,Ал док мине тренут лака —У њ загледа, освјетли га,И на друга хитро мине,Да се за час заустави —И поново у висинеДа заплови… И ко би јојМог’о рећи: овдје стани!Тако срцу дјевојачкомКог… пламени гоне дани —Ко би икад мого рећи:Не м’јењај се, једно воли . . .Утјеши се!Алеко: С каквим жаромЉубљаше ме! Мрачни доли,Дуги кланци, неме стазеИ мирисне степске ноћи,Још свједоче нашу љубавДуге шетње у самоћи;Слатке гласе, кад с брбљањемС пољупцима, као дјете,Умијаше да ми разгнаМутне снове, бриге клетеЗа тренутак . . . А сад, шта је?Све ко санак мину лако —Земфира је моја садаНевјерна и хладна тако.Старац: Причаћу ти о свом срцуЈедну причу из давнине.Отад има много љетаАл колико . . . богзна, сине.Још Дунаву љути МосковЗагрозио није био.Давно је то, мој Алеко . . .Све ко да сам само снио!Још нас султан не заплашиНе знасмо га до тих данаБуџаком је владо пашаС витих кула АкерманаМлад сам био. Мојом душомОраху се среће гласи;На тјемену нисам им’оЈош ни једне с’једе власи.Међ младијем дјевојкамаБјеше једна . . . Стари јаде!Као топлим сунцем њомеГријао сам душу таде.И најзад је назвах својом . . .Ал ко звјезда у тамнинуТако паде младост моја.Ал и од ње брже минуНаша љубав. Ах, тог јадаНије земља до сад чула:Јер годину само данаЉубила ме Мариула!

Крај Кагулских вода једномБјесмо туђи табор срели;Ту, покрај нас, и они суСвоје черге разапели.И две ноћи крај нас такоКоначише покрај воде,Али треће ноћи тајноЊин караван даље оде,И, оставив малу ћерку,Мариуле неста с њима . . .Ја сам мирно сву ноћ спаво,Ал по сивим небесимаКада блисну прва руменЈа се пренух: „Гдје си, драга,Мариула, сунце моје? . . .”Нигдје гласа, нигдје трага!Звао сам је, тражио јеИ лутао заман тако . . .Земфира се заплакалаА и ја сам горко плако . . .Отада је срце мојеОмрзнуло л’јепе жене.Никад више срећа слаткаПоходила није мене.Никад више нисам отадПотражио себи дру́гу,Нити с киме дијелиоМоје душе тешку тугу.Алеко: Ал што ниси у потјеруОдмах пош’о, старче луди,И кинџалом обојимаУ невјерне јурно груди.Старац: На што, синко, кад је младостСамовољна као птиче.Ко ће љубав да задржи?Заман срце клетву кличе . . .Радост људска иде редомКо смрт тиха што нас брише.Што је једном било, прошло,Не враћа се никад више.Алеко: Ја нападам као звјерјеКо ми драга права руши;У освети, огњу, крви,Ја утјехе тражим души . . .Не! Када бих једног данаНаишао свог злотвoраУ сну тешком како спаваНад безданом страшног мора —Кунем ти се, ни за часакМилосрђа не бих знао,С осветничком страшном жеђиНа њега бих бурно пао,И спавача без заштитеБез одбране, ја бих јурноУ дубоку црну безданГдјено тутњи море бурно!И кад би се са ужасомПренуо у часу падаСмотрио би на мом лицуМој свирепи укор тадаИ чуо би, како горе,Док у црну пропаст рони,Мој сатански кличе смијехИ весело над њим звони . . .

———

Млади Циганин: Још пољубац, јоште један!Земфира: Час је! Иди! И у санкуОн је зао, љубоморан.Циганин: Ах, још један на растанку!Земфира: Иди, слутим.Циганин: Кажи мјестоЧас виђењу новом милом.Земфира: Вечерас, кад зађе мјесецЗа курганом, над могилом.Циганин: Вараш, срце моје стрепи . . .Земфира: Бјежи! Доћ’ ћу, данче л’јепи.Спи Алеко. Ал’ у душиСве се нижу слике чудне . . .У мраку се трже с крикомИ, пун слутње вјечно будне,Пружи руку, а срце муНестрпљивом тугом бије —Покриваче дирну хладне;Ал’ Земфире туде није . . .Подиже се . . . Са трепетомПрислушкује: свуд тишина!Леденим се осу знојем:Из шатора тада њинаЈурну грозан. ОбилазиОко кола, око шатре.Све је тихо. Мрак. А небомЈедва гдјегдје ноћне ватре . . .Зашао је био мјесецАли путем, који идеКа кургану, још по росиТрагови се стопа виде.Мир је глухи над таборомИ над степом царовао,Када се је љут и тужанЗа злослутним трагом дао.

Могила је накрај пута . . .Бјеласају даљне горе . . .Али нога све слабија,А све слутње жешће море.Дрхћу усне и кољена,Ал на једном . . . Јава ли јеИл сан страшни? На један путБлизу виђе сјенке двије.Крај могиле, крај злогласне,Блиски шапат, р’јечи јасне:

Први глас: Вријеме јеДруги глас: Још не, чекај.Први глас: Вријеме је, драги.Други глас: Не, не . . .Први глас: Већ је касно.Други глас: Зашто такоТи плашљиво грлиш мене? . .Ах, још часак.Први глас: Убићеш ме.Други глас: Ах, још часак . . .Први глас: О чуј самоМуж ће ми се да пробудиУ ложници самац тамо.Алеко: Пробуђен сам! . . Али куда?Не бјежите у то доба —Добро ће вам и ту бити,За обоје имам гроба!Земфира: Мој драгане, бјежи, бјежи!Алеко: Стој дјевојко, стој, не жури!(прободе га ножем)Земфира: Ах, Алеко.Циганин: Ја умирем.Земфира: Он умире . . . Гле, крв цури.Ти си крвав сав, Алеко!Шта учини? . . .Алеко: Ништа. Ето —Сад га љуби.Земфира: О, убијцо,Нека ти је све проклето!Не бојим се твојих претња!Мој жар за њим све је већи.Тебе мрзим и проклињем . . .Алеко: Умри и ти!Земфира: Мрем, љубећи.

———

Даница је освјетлилаЧистим сјајем исток блједи,Алеко је за брежуљком,Крвав с ножем, нјемо сједиНа камену старог гроба;Пред њим лежи мртвих двоје,Страшан ли је лик убијце!Око њега нјемо стојеЖалосни и преплашениЦигани у гомилама.У страни се ашов чује —То се гробна копа јама.И прилазе жене мртвимЦјелујућ им очи редом;Крај мртве је ћерке старац,Бесвјесним је гледа гледом . . .Но дигоше мртва тјела,И спустише мирно оба,Са безгласним тихим болом,У дубину свјежег гроба.Гледао је све АлекоБлед, бесвјесан из даљине,И кад паде задња грудаНа лешеве хладне њине —За мучну се хвата главуИ у меку клону траву.

Тад му старац приђе тужан:„Остави нас, горда душо!Ми смо дивљи, и законеНико од нас није слуш’о:Ал нит кога убијамоНит освете треба нама —Па наш мирни табор нећеДа живује с убијцама.Ниси рођен за наш животНи за нашу степу, поље;За друге си безобзиран,За се пунан самовоље.Ти си страшан. Ниси за насПлашљиве и добре људе.Остави нас. Иди . . . Збогом!Мир нек свагда с тобом буде!И с ноћишта тада страшногПодиже се табор њиниИ у шумним гомиламаНестаде га у даљини.Таљиге су једне самоПокривене шатром бл’једомОстале на пустом пољу . . .Тако кад пред зимским ледомУ јесење тужно јутроС даљних страна ждрали летнуС јасним кликом јурећ југуУ даљину вјечно цвјетну —Док пробијен смртним зрномСам остаје тужно један,Рањено му крило пало,Сан га хвата црн и ледан . . .

Ноћ. У черги тамној никоСвјетли огањ да разгоре,Ни сном топлим грљен тамоДа сачека свјетлост зоре.

ЕпилогТако светом силом пјесмеИз сумрачних успоменаЈа подижем давну прошлост,Привиђења чудна њена;Часе свјетле и жалоснеА у крају гдје још звониДуги одјек вјечних војнаИз далеких дана ониГдје Рус храбри ЦариградуНепрелазне међе стави,Гдје наш древни двоглав ороЈош о давној шуми слави . . .Често тамо степом глухомЦигане сам мирне срето,Њине руље и таљигеУ пламено жарко љето.

За њиховим гомиламаЈа пустињом често лута’,С њима ручах. Крај огња имЗаспао сам много пута.О, ја љубљах њине пјесмеШто мир, радост звоне живо . . .Њежно име МариулеЈа сам дуго, дуго сниво . . .

Ал’ ни у вас нема срећеО природе дјецо б’једна!И те черге издрпанеОбилази жалост ледна . . .Ни пустиња од невољеНије кадра да вас скрије.Свуд се пати — и од судбеУточишта нигдје није!

Париз. Јован Дучић.