Што тако мариш?...

Што тако мариш ти за име моје?— Њега ће нестат’ као шушке сетнеКад талас груне о обалу хладнуИл’ кроз ноћ тихи гласак тихо летне.

У споменици остаће му трага,То к’о кад дођеш врх гроба некога,Па на камену чудне речи пишу,Нит’ језик знадеш, нити слова кога!

Што зањга мариш? У метежу силномСад и одавно минуло је веће,Ни један спомен оно твојој душиЧистији, нежниј’ веруј кренут’ неће!

А кад ти дође кадкад мучно, тешко,Тужећи мо’ш га поменут’ из тија,Реци: гле, неко и мене се сећа,Гле, има срце у ком живим и ја!