Ako je istini, moj Bože, ovi san

Ako je istini, moj Bože, ovi san,Veće me ne čini živjeti čas jedan!

Priđi stril ognjeni ter mi smrt satvori!Ne krsmaj o meni, hrlo me umori!

Ar volim ne bit živ (dim s volje najdraže) 5Ner vidit javi gnjiv ki mi san kobljaše.

Toj li je san ovi biguć nekripostan,Što su sî jadovi da sam vas žalostan?

Kroz zašto s uzdahom suze mi sve očiI prsi zlo s strahom još tuga naskoči? 10

U srcu mojemu silim se taj san oć,Ni mislit o njemu, а isto m' nije moć.

Ja ne vim, teško je štogodir ovo bi,Do duše er moje čuh da me ukobi.

Oh, kako ne umrih noćas po polnoći, 15Ma u san kad uzrih gospoju tuj doći,

Ka me je svezala kroz srce ranjenoI muke zadala s kih cvilim ljuveno!

Svezav ju vodahu gusari nemili,I tač njom truđahu, da mramor procvili! 20

U ruho pritamno pokriv se po glaviIđaše tuj sramno jak ino meu lavi,

A k zemlji sniženo očima ničaše,Ter s molbom smiljeno trgovcem pravljaše:

»Pokli ma nesreća ali sud od zvizda 25Mene njim obeća i u njih vlas izda,

Gdi godir dai malo ljubavi na svitiAko je ostalo ku bi moć viditi,

I ako ka milos u prsi bi vaše,Ne bud' vam usilos da se sad pokaže. 30

Od mene gnjiv ovi hotite slobodit,Da me zli tatovi ne budu tač vodit.

Rad moje mladosti i djevstva još moga,Imajte milosti, molim vas rad Boga!

Er niste lav grdi, niste zmaj ognjeni, 35Ni mramor pritvrdi, niste led studeni,

Da mene mlađahnu požalit nećete,Gdi nigdar ne odahnu kroz hudce proklete!

Jur kâ si, košuto, od lovca čuvana,Kako ja kâ kruto od njih sam svezana. 40

Ruci mê naučne vit krunu s ružicom,Koli su sad mučne, stegnute uzicom.

Zlate sam još vlase sad tamne rastrglaI grdo niza se razvivši razvrgla,

A lice ko biše rumeno i bilo, 45Od muka usiše, sve mi je zblidilo.

I oči me plačne suzeči vid ginu,Ke bihu prizračne jak zvizde kad sinu.

U kolu s vilama ka pojah veselo,Dan i noć s tugama sad cvilim dreselo. 50

Zorom sam ranila na glas od slavicaTer poljem jak vila zbirala cvitica,

A sad ranim zorom pri ner padne rosaTer ljutom grem gorom i naga i bosa.

U gizdah mu mlados razbludno provođah 55I svaku još rados, ku željah, nahođah.

Vrhu sam svih vila i djevic od svitaBlažena ja bila odveće čestita.

Vaj meni, a sada nevoljna vrh svih grem,Od žeđe i glada, vaj meni, ovo mrem! 60

Evo sam priželjna vodice studene,Usna mi koraljna sva puca i vene.

Ni gorska još vila ni morska serenaU pjesnijeh nije bila kako ja hvaljena,

A sad je mukal glas, grlo mi prisiše 65U kom sva rajska slas pod nebom sloviše.

Cić puta trudnoga, kako duh ne pustim,Vajmeh, ja neboga, jedva rič izustim.

Oh, je li to slično, ktite mi praviti,Da srce divično toj može trpiti? 70

Tako Bog njih sile sve svasma pogubi,A majke ja mile skoro se naljubi!

Moje je živinje u ropstvu sîh hinacKraće ner caftinje i lipos od vinac,

Ako se do mal čas, tužna, ne slobodim 75Ter, ostaj u njih vlas, mlađahna uzvodim.

Jer istom ono sam, da umrem od gnjiva,Čudi me kako sam i dosle još živa!

Ali sam kamena, sva slična k dubravi,U koj sam rođena i gdi me Bog javi? 80

Jur ta je dubrava tvrda u mramoru,Pod gorom gizdava, veći dil na moru.

Mnozi joj zavide ki nijesu slobodni,Nje blago gdi vide tere mir ugodni.

Nu što mi pomaga toj slavno imanje, 85S nje mira i blaga kad ne imam ufanje,

I kad sam ja sama ovakoj vođenaMeu svim vilama jak zvir ulovljena?

Vaj, smrtni stril rani plahoga jelinkaI u njem ostani gorčlji pelinka, 90

Za kim svi zađoše hrti ter slidnici,A mene ođoše na bistroj vodici,

U koj se prozire kamen jak bisera,Tač lipo izvire iz čista jezera.

Tuj trudna počivah pod dub je zeleno 95Ter ruke umivah i lice rumeno,

U mislih budući da se sva ohladu,Dokle zraci vrući od sunca pozađu;

Istom ja, zločésta, tuj—ne vim od kuda —Čuh nad mnom gdi se sta taj družba prihuda, 100

Ka mnim da učini vas zgovor s jezerom,Da me tač prihini i njim da nevjerom.

Vaj, sve se toj vrilo smutilo zmijamaI jadom stvorilo i smrtnim tugama,

Ter se tuj zgnjizdili svi zmaji ognjeni 105I okol palili tuj svake zeleni,

Da nigdar ne bude tuj dubja ni trave,Neka se svak bljude tač vode nezdrave.

Ni nijedna da veće kako ja tuj zađe,Ter moje nesreće hudi ju gnjiv snađe, 110

Zač svakoj jes bolje djevici umritiNeg ovej nevolje, kako ja, trpiti.

Ah ona blažena ka ostav u svoj stanJak rajem združena miruje po vas dan!

Dai s dražim počiva i vidi što želi, 115I mnokrat uživa š njim pokoj veseli,

A tamna ne trudi meu zlobne tuđine,Ni sebi smrt žudi a život proklinje!

Kako ja primučna po vas dan ka cvilimNadalek razlučna s srčanim i milim. 120

Ah, gdi su koji me dan i noć sliđahu,I na moje ime privirno služahu,

I koji pravljahu, za najmanji vlas mojDa se ne hajahu zlata ni život svoj;

Ter blidi svu mlados s uzdahom trajahu, 125Za dobit mu rados, ku zaman željahu.

Gdi je njih um hitri, gdi im su zahvale,Ali su meu vitri kako san ostale?

Oh, moji još mili, pričisto lubljêni,Gdi se su sad dili na ov trud pakljeni? 130

Ali u nevolji draži se izgube,Draži prijatelji, ki prave da ljube?

Nu vi za cić Boga, trgovci čestiti,Od trga svakoga tako vam dobiti,

U tuđoj još strani vaših sve dni vika, 135Tako vas Bog brani hudoga človika.

Sluga vam još budi u svemu priviranI tako da svudi prođete put miran,

Ter moćni s' vi s blagom na svoj stan vraćaliI zdravo s pridragom, općinom sastali! 140

Ki godi sad mani tužnoj se umoli,U tuđoj još strani tako se ne bòli,

Ni nigdar još tako vaši se primiliU ropstvu ovako svezani vidili:

Nemojte mê časti gusarom ostavit, 145Ktîte me njih vlasti mlađahnu izbavit!

Jer vaša dobrota, može li trpiti,Da se ja sirota tač budem voditi?

Toli vam ljupko bi da sam roba tužna,Kup'te me vi sebi, neka sam vam sužna. 150

Volim bit meu take vas moj vik u ropstvu,Ner meu sej gorštake u slavnom kraljevstvu.«

Ko m' vila toj reče, jak da me razbudi,S oči'mi uteče ončas taj san hudi,

Nu osta stanovit sumljen glas u meni, 155U kom je vas povit niki trud pakljeni.

Evo sam protrnul problidiv ma mlados,Oh, da bi Bog svrnul tadi san u radost!