Po vas dan minuti hodih si svim cvile

Po vas dan minuti hodih si svim cvileJak jelin kad ćuti udorac od strile.

Gdi vidih da ljubav mene u svem grdi,Grđe ner zviri lav kada se rasrdi.

I zasve srid srca er u mni pribiva. 5Meni t' je najgrca sva sasvim protiva.

Oh, meu sve ostale ja si bih jediniKoga, da svi žale, ljuven gnjiv rasčini.

Rasčini očito da se van svih stidim,Gdi vas jadovito usišem i blidim. 10

Eto za cić toga po vas dan pritužihNa gnjivna jur Boga, komu zaman služih.

Tuj sunce kad zađe, jak da me požali,Sladak me san snađe i bludno obali.

I ko m' bi prid zorom kad počne sunčan zrak 15Nicati nad gorom, ginuvši noćni mrak,

Nada mnom doleti mlađahat nu hitarDjetićak prokleti, svim brži neg vitar.

Anđelske liposti, pod kom su podhibeI svakoj mladosti razlike pogibe. 20

Oči mu prozrihu ognjenim jur gnjivom,Ako si i bihu zavite koprinom.

Tuj vas nag, bez stida, sve vlase raspraviI vaze luk sprida ter s strilom sastavi.

Okol se obzira jak zmija u krugu, 25Mnih, mene samira da mi da još tugu.

I ovo još malo da vazme kripostiŠto je je ostalo mojojzi mladosti.

Pomislih u sebi, da nigdar trudnijеMom srcu još ne bi, ni će bit neg mi je. 30

I s sebe tim vas strah odvrgoh na stranuTere mu protiv stah, ne hajav za ranu.

Pače se veseljah prijat smrt svršenu,Izmjerit ku željah za muku ljuvenu.

Ktijah mu govorit odveće srdito, 35Nepravdom još korit, ku vidim očito,

Nu razlog bi bolji, koga je molitiDa ga u ne volji ni triba srditi.

Krostoj prid njim steći, jur steći uhiljen.Rekoh mu suzeći odveće umiljen: 40

»O, bože svitovni, bože od ljubavi,Od zlata stril skrovni komu saj svit slavi

I ki si mogući vrh svega što vladašKroz plamen gorući u srcu ki zadaš,

Najliše u mani ki svu moć porazi, 45Pokle me izrani i k sebi priblazi.

Me srce ne može inako trud oći,Ako me ti, bože, ne budeš pomoći,

Ar se moj vik skonca kako snig na gori,Kade mu od sonca gorki zrak dogori. 50

Hoću li umriti sam sebi smrt davši,Ali ću živiti u sî trud ostavši?

Bolje je kratak vik tere smrt s počtenjemNeg dugo da človik zamani s živjenjem.

Jur vidim sî trudi da svrhe ne imaju, 55Boljezni ter svudi veće t' mi nastaju.

Ne možem trpiti, odlož' mi čas gnjiva,Ako hoć viditi mene tebi živa.

Tebi će bit prirok a ne čas ni dika,Ako za tvoj uzrok skrati mi smrt vika, 60

A ovaj od vila slobodna ostane,Ni mal čas od strila ne ćutiv tve rane.

Ka se steć utvrdi jak mramor studeni,Svu t' kripos pogrdi i plamen ognjeni,

A za me ne brine ni za moj mari trud, 65Tač služba da gine, trpi li to tvoj sud?«

Toj rekši s boljezni, odvjet mi da ončasJak anđel nebesni izustiv sladak glas:

»Vrhu svih, moj mili i u svem najdraži,Jur veće ne cvili, grozni plač utaži, 70

Tere se veseli: gizdava taj vilaVelmi te sad želi, pokli te vidila.

Ka zlati ljuven stril ni prije ćutilaNer sada tebe dil kroz ki se smamila.

Otajno sva gori, ne može trpiti, 75Jurve ju izmori, skoro se ć' smiriti.

Taj mani bud misal, pokli sam u naš broj,Srce joj zapisat na nj staviv biljeg moj.

Ne zgubijem svih sirila i od njih sve vlasti,I ova još krila s razlikom pomasti, 80

Kako me ć' slaviti neizmjernom radosti,Kad budeš viditi nje rajske liposti.

Najliše kad bilo grlo joj okolišBit (ti) će primilo sve što se sad boliš.

Cić toga ne služi neharnu gospoju 85I veće ne tuži, jur daj se pokoju.

Tako se ne slomi ovi luk porazni,I plamen tako mi sasvim ne ugasni,

Velmi me zlo mrzi tač vili neharniMoj da se u prsi čisti stril ockvarni! 90

Jur ni za moj zlat vlas, ni da se još gizda,Gdi kroz te slavan glas leti joj do zvizda

Krostoj, dim, ne tuži, jur daj se pokoju,I veće ne služi neharnu gospoju.

Gre vrime da te će s uzdahom želiti, 95Nu blažen odveće nećeš joj moć biti.«

Rekši mi toj Ljubav, ončas me san minu,I ostav moćno zdrav srce t' mi počinu;

Ar onaj gospoja, ka me tač utrudi,Misal ju sad moja nimalo ne žudi. 100

Po vrime naprida da sam zdrav u sebi,Moj Bože, ti mi da, a ino sve tebi.