На бунару (Даница Марковић)

У ведри дан што наговештава пролећеДрумом широким ишли смо покрај ливада.И са клицима обесне, детињске срећеЗдравили пастире младе и њихна стада.

Идући тако путем у веселу ходу,Стигли смо, усхићени, до једног бунара,И наднесмо се над мирну и тиху водуИзвора што гаси жеђ уморна овчара.

И дишућ’ мирис расцветаних љубичица,Што свежи дах гоњаше из оближња луга,Са осмехом блаженства огледали смо лицаНа тихој површини воденога круга.

Ал’ у том часу жеђ нас је морила љута;Жарка се жеља јави да је утолимо;И ти спусти ведро; за некол’ко тренутаСвежу воду писмо, да жеђ угасимо.

Угасивши жеђ љуту, пресићени смо стали,С утољеном жељом дубоко оданули,И с заједничком мишљу смо се погледали,Па, приступив бунару, над воду се нагнули.

Ал’ у дубини плахи се колути вили.Невино задовољство што нам радост чиниИзгубили смо! Жеђ љуту смо утолили;Ал’ доле, на усталасаној површини,

Ах, не могосмо више огледати лица...И залуд сва лепота пролетњега дана,И свежи мирис расцветаних љубичица,И нежна песма из пастирска стана...