У октобру

У октобру

У јесење јутро, груди пуних рана,Одведе ме врту стаза моја знана —Сад пролеће цвећем не скриваше пут —Одору зелену ветрови однеше,И широки сумор спустио се бешеНа усамљен кут!

Ту стајаше ружа, љубимица моја,Окићена дивним пупољком без броја,Тек гдекоји жути лист је пао с ње;Кô једини спомен на времена бољаОна једна оста да оживи поља —Све пође да мре!

Ал' кад јој приступих — да удеса грозна!Моја радост рана, моја ружа познаНе бејаше више онај холи цвет:Пупољке румене покрила је сланаИ одбегô давно из минулнх данаИнсеката свет.

Међ клонулим лишћем пупољци се крили— Глава оборених, мезимчићи мили,Сипали су бони, захладнели дах;Сунце, покривено суморним облаком,Трудило се залуд да одагна зракомС руже мразни прах.

О како је тужна мезимнца лета!Хтела је да дише, да живи, да цвета...Развитку је вукла младалачка жуд!Хтела је да буде чиста радост свима,Ал' сред дивних чежња затече је зимаИ покоси студ!

Како дивни беху они прошли дани,Кад пупољци свежи, истом расцветани,У одговор сунцу расипаху сјај! —Кад даваху руже ваздуху широкуМирисе, и боје усхићену оку —А славују вај.

Па све ето прође, и гле тешка данаГде ту младост сломи ова слана рана —Неумитне судбе то је била ћуд! —О зашто да прођу ове чари чисте?!Да л' ће опет игде да се јаке, исте,Кад изумре студ?!

И на поглед ове скривене лепоте,На сећање оне небесне чистоте,Обузе ми душу неодољив јад;И ту, крај тог тихог освештаног места,Пролих горке сузе над нечим што нестаИ однесе над.

Какви беху боли у дубини грудиНико не осети још досад од људи!Што ме тишти тако ружин удес тај?!Гле, тој биљци дивној јесен дражи узе,А над судбом њеном ја проливам сузе,Гушећ' уздисај!...

Шта то у дубини душе моје крећеОвај бол жестоки? — да л' клонуло цвеће?Ил' увелих чари читав један свет?...Тужим ли што мину толика лепота?...Ил' што згледах слику својега животаИ свој удес клет?