Finale

О како ми је душа обасјанаКако ми срце страсним ритмом бије:И свака суза још неисплаканаСтих цео звучни притајени крије.

Знам да је ова велика екстазаПредсмртни, болни сан душе што гине,И духа мојег да је задња фазаТај полет позни у светле висине.

И срца мојег силна химна оваЗнам да последњи осмех је судбине— Младости моје песма лабудоваИ задњи блесак звезда из даљине.

Но младост моја не умире тужно,У ноћ суморну, уз шум бони кише,Уз ропот горки и грчење ружно,Немоћна одвећ да заплаче више.

У дан свечани сред сјаја и ружа,Уз ритам песме и звукове звона,Последњом чашом, што јој удес пружа,Са кобном жудњом напаја се она

Док у блиставој агонији гасне.И у свештени тај час дарованиСвом крви срца боји псалме страснеДа звуче неба простори незнани.