Источни сан

Поноћ зарива нокте у мозаки чупадрхтеће делове душе,која тоне у свој источни сан.И у тој титанској борби са неком страшном силом— чије присуство осећам самокао кад са куле, негде далеко, одзвања —падам, а мо̏ра ме гони, гони.И спас?У крилу сања,у тој чаробној шареној спонидва непозната и противна света.

О, неће доћи мироносице смиренеда ми уљем намажу телоу цветању или у паду,и залуд се мој поглед тражећи помераса свих југова̂ и севера̂и иде од истока ка западу.

И улазим све дубље у положај своје свестии нема (не желим!) вере што гаси.

Прсте зарива поноћ у голу душуи тело ми далеко носежути и бесни таласи.

И душа сама са болом што је мучинемоћно клечи пред својим крстом.