Нараштаји

Нараштаји

I

Све око нас, све живо ходеће,са болом слутитикобну, сјајнупобеду пути.Никад се вишевесела песма захорити неће:увек ће, увек тишеу сутонима смртним да жути.

И у свемушто живи, гине, сјаје,Нека је немоћ наслеђенаубила све лепе осећаје.А душа болна, увређена,јеца, јеца, јеца.

Све што је живо,прећутно, без гласашапће у сутон смрти:нема спаса, нема спаса!

II

Са знаком истине на стеговима,са вером да јенаш нараштај Каин, који се каје,да у сваком срцу имаједан бар кутак незасејан,-запевали смо борбу светуу један јесењи дан.

Уплели смо у сунчеве зракерадост нашу.И облаке,када сањиво машувеслајући по бескрајном Своду,заустављали смо у ходуи певали им сјај победа скори',певали смо са звукомчеличним, што јечи по гори.А ветар, када завијори,песму нам је бесним разнео фијуком.

Једне мајске ноћи, проклете,са својим срцем пуним,на старом путу нашли смо се,на почетку чак.Ми смо мислили да напред идемо,а сваки наш корак био је повратак.Тада је већ давноу нама умрло дете;већ су нам седе биле косе!

Залуд су прешле, изнад наших глава,радне године, часови, трени:-спас је само острво заборава,о, ми Несхваћени,о, ми Несхваћени!

III

Ни са облака нема спаса,ни у срцима људи;ми дршћемо од ужаса,јер и у оркану студи,и у борбама груди,за нас само осмех сажаљења зре.

А ми ћемо певати песмуо срећи, када се мре!Бићемо увек на врху вала,крај својих идеалацрни гаврани,о, ми Исмејани,о, ми Исмејани!

IV

Зашто да голе наше удедамо за туђе добро сећи,кад ће за нас и тако рећида смо луде?

Зашто да нас болитуђа пропаст заслужена,о, ми Голи?

Зашто да нас сена,сатрвена,самртним грчем плаши,када мру душмани наши,о, ми Болни?

Зашто да се осврћемона јаук очајан они'чије нас презрење немоу смрт, у смрт гони,о, ми Презрени?

V

Одродили смо се од родних груда,и наши су проклети дани;тмурно тонемо у поноре блуда,о, ми Прогнани, Прогнани!

Све смо даљине прегазили,све смо облаке знали,и безнадно,у својој неслућеној сили,дрољама смо пред ноге пали.

И кроз сва искушења, беде,постали смо подли профани,са смехом пљујемо Еванђеље, Коран и Веде,о, ми Прогнани, Прогнани!

VI

Пред нама нема божанства!Ми ничија смо деца!ми и у екстази пијанства,кад нам нога од страсти клеца,још увек све можемо.Ох, ми, крвници свакој идеји,покаткад само над својим душама,да нико не зна, плачемо.Ми смо сви Прометеји,ми, Несхваћени, Исмејани,ми, Болни, Горки, Голи,ми, Страшни, Презрени, Изгнани!