Песме о животу

Песме о животу

I

Певам прљаве крчме са границе наших спознаја,ракиџинице са папиром место стаклана прозорима;наличје сјајашто се у башти на трави ствара.

И плачем са децом и мајкама отргнутихутвара,што су се сурвали у бездан пакласа смехом и радошћу, и са безумним бесом,ако им се у лудом сркању путиједна само чаша измакла,једно слатко обамирање.

Певам прљаву крчму,и док ми песма шибазидове и под што се годишње једном риба,бура достиже границенајвеће моћи,и блуднице у празне станиценаших ноћи.

(а по тактустарог доброг валса:)У чемпресу, на жалу,принц какав блед љубипринцезу своју малу...

II

Певам пијане жене, што расплићу косукада месец им обвије струкесребрним танким велом,што се вукукроз сто рукуза кору хлеба сувапо свету целом.

А нема нигде мира за душешто својим гресима молемир,мир,мир; и само страве -има.Полета мајке голе,мајке, брате, мајке,са великим, страшним трбусимаи дигнуте их главеугуше.

Живот се често и не осврће,и прођекао што пролазе облацикрај црних, витих димњака.

III

Димњаке певам место мраморнихраспећа,очима у себе упијеним;доста је било орнихпесама и витешких крика!И само сам син столећа:док се са очима сненимбелим облаком женим,(срце ми ритмом челичних чекића бије)а песма ми јехладна ко урлик фабрика.

Свет ће можда поново поћипутем, где молитве ничу и расте глог,где царује Тама, и Страх, и Бог.Али ће човек што под небом летинасмејати се меко и звонко.

И ритмом безумног витлања,агонијомбонијомнего што је Алба клаоу име бога,опојним, лудим ритмом радаЧовек што је пред богом некад на плочник паона концу ће да га надвлада.

IV

Не лепе тоалете,ни гиздаве манире принцеза из прича,

него напор хоћу да певам,свесну јаву на обаламаЖивота или Смрти, за све људе, за Нас,без роптања, без поклича.

Није више небо ружичасто данас,и наши сновиголи су, пусти као јаблановиу јесен, с две стране пута.

И далеко изнад наших главаозбиљна, забринутасвојим над облацима машечелична, наша јава...

V

Зашто да нисмо краљевидок голисву снагу купимо свом свешћу_

И док над нама џинови челичног оруђагвозденом енергијом затрпавајусве што је тешко, и боли?

И свака воља туђа,људи,разбије се о наше маљаве груди!

А песмом на свираламадушезатрешћуу подне врелодок жене поред нас спавају,а сунце, Нас поздрављајући,на југу маше главом,па тихо по видику плавомотплови невесело...

VI

Када, изјутра, роса посипа тлосвојим сребрним капима,и забрујеталаси ваздуха од сиренанаших фабрика,

учини ми седа ће све једном да будецветни врт.А вратове наших женакитиће адиђарисковани нашим ударцимапо животу.

VII

Летим са животом на крилима Диваи без викенађу се стазе нове:место да Човек, као некад, снивао лепоти теза,и чару гајева схоластике,данас са смехом волитанке, плаве луковеживог, моћног железашто се по пољима, голиу тело земље упили.

У све далеке сфере земаљанаша већ допире Мисао свежа,и наша жеља доспева;и ништа нас више не укаља,и душа нам је тежаса сваким ударцем челичних чекића,(благословени, нови симболи!)

Дођи, друже из Уганде или Бразилије,а дом ти је, ко и мој, свуд.Деси се да нам је милијетамо ил' ту, и пођемо некудпа се вратимо, јер данас нема срамани у белој слици распећа.И зашто да се не вратимоми, мулати и местици,тужни проклети јеретициса тужним, незнаним гримасама?

VIII

Девојке,што се мирисом свог телаопијатедок вам над главом хучи

сто радних бића, сто црних, гвоздених стројева,ваше се дојкеко два усијана вајка клате,ко две полуделе шеталицена неком заборављеном сату;

а о вратутерет вам кобна живота виси,(као у подне, лети, две златне капље знојана вашој малој тврдој сиси).Страсти су, верујте, само обручи,којима нас живот спута,да нас што лакше прогута.

Да ли, док погрбљенебдите над плодоми успехом рада, што се увек даље одвлаче,да ли вам успомене,на мененешто значе?

Или сте ме, са своје душе спраликао зној чела са водомкад цикне да се стане.Или ме се, каткад, у шалисетите?

А лежали смо ко снопљеу сенци убогих багрема и липа.(О како су пролазили тренуциједночасовног одмора после ручка!)А бог, тај добри, предобри,у својој тешкој руцидржао је, на нас упрто, копљесунчаних зрака.И чинило нам се да под његовим плаштомсто светих јунакаогањ на нас сипа,под сенком спојених багрема и липа.

Шест... Сећате се?Ах, да,успомене су увек лепе.

Но, ја ћу вас недељом страсно грлити,и наћи у вама нових жеља бездан,румених образа,и са наших стазаувек ћемо, девојке, успетиувући у се крајичак неба,сладак, чаробан, звездан.

А у понедељак, а у понедељак(нећемо жалити, девојке, за рајем!)поћ' ћемо опет у борбу за се,и за све.Рад ће човека да спасе,то ви добро знате.

А мене ћете се сећатиса сваким залогајемшто га прогутатеу сенци црних, високих димњака.

IX

Ноћне стравепадају по нама као пахуљице,и светови заборавечаробне речида се у своја бића врате.

Тону људи и женеу своје лепе, шаренеразврате,у сјајна,бескрајналомљења беле, меке пути.

И често ничег другог не можеш, друже, чути.

Ноћ Живота.

Само се видик по кутовима грехаогрне сводомбелих утеха.

Поља дрхтећи грледуге,светле и плаве железне пругеи носе их ноћу у бескрајност.

X

О, дуги наши жути,увенути,сушичави наши столовиса четир увеле ноге,ко каква слепа браћа!

Нисмо крај вас снилио љубави или о блуду.Жудно смо желели недеље,да загрлимо грудукрај реке,да нам дане сунчане и далекевеселом песмом враћа.

О, вама певам, наша широка зданијапрепуна паром и дахом,(других храмова нико није хтео!)Сваки је наш напор свеопредотајствена литанија,и сваки наш уздахпреломљен хлеб је бео...

Другови, девојке, жене,живот нам даде светост хотењањегових слатких чари!

А све се мења.

Кад се у наше душе немоћ увучеи телакад буду свела,окренуће се ствари;-разгледаћемо шарене, чудне слике,покаткад ћемо читати класикеи старог, добро Аристотела...

XI

Певам живот што с дана у данпостаје шири,богат чарима победе, рада,шарен и тежак и блудан;живот што на сваком коракусебе победи,себе надвлада,па затим о себи плеше плес неки чудан.

О, како давно негде и некадсањаху о томе плесупесници, снене сањалице!

Ноћ се савија око фењераи клања се дубоко сенкамашто их живот по плочнику баца.

А месец се ликом старог мудрацапо плавом чаробном небуу бескрај далеки гаца!