Пролог (Д. Васиљев)

Свеједно са или без рименема важности опрема и сјај,ако душа болнаболним осмехом над прошлошћи бди.

Нема празника ни недеља,и сва је срећа у сунцушто нас покаткад у стари живот врати,и разбуди поново и нама дрводељеса ливанских и балканских гора.А траг је дубок и страшан,и неће га нико никад затрпати.

Помислимо и сами да смо позерикад виногради и жита зру,па поноћ дође и ране се раскрваве,и свеједно: Исуси или Ахасвери!Други би нас само облици спасли.

И дођемо до краја пута,а те облике још нећемо наћи:о, ми то знамо.

Основна је наша боја сива,као небо јесење,као дух убице друга.