У колибама смрти

У колибама смрти

Облак се надвија ко пијан месецнад коље у небо убодено,и тече црвена крв реком.И путеви су у магле утканишто су легле по дрвећу.Осећамо да по кућама нашим сенке костура шећу,у селу цветном, далеком.

И ничег нема што би нас опило у том часу,и сви смо силни, крвави атаманиу овом клању.И зар да од ласта чекамо да нас спасу,љубећи се по крововима дању?Већ легнемо ничице у влажне куте,и слушамо како тишинезашапћу, слатко, па ућуте.

А изнад глава киша нам се слива,и жуто, увело влажно снопљесве нам је перспектива.И ја грм ако паднемо кад отвор смрти засјаји,-то су сви важни догађаји.

И пожар се ужасни похотно ваљапреко свих река, мора, земаља.Умрећемо и ми, сутра, или нешто касније,смрћу, врелом, подмуклом.(Зар није још ужаснијеживети дан-два са лобањом пуклом? )

Бели, порушени звоници забрнуто стрчеи мислиш да ће одмах да потрче,и да оду у Незнано-Сањано.

И ничега нема што би у нас унело чистоћу,једно очајно громовито хоћу,или по глави један страховит удар,па да се већ једном свега заситимо,крвави и разбарушени!