Златна буба

What ho! what ho! This fellow is dancing mad! He hath been bitten by the Farantula. All in the Wrong (О, гле! Како овај бесно игра. Њега је тарантела ујела.)

Пре више година упознао сам се са неким Виљемом Леграндом. Припадао је старој Хугенотској породици и био је некада богат, али га је читав низ недаћа довео до оскудног стања. Да би избегао понижење са своје несреће, остави своју постојбину па у Нови Орлеанс, близу Чарлстона, у јужној Каролини. Ово је острво своје природе; састоји се готово из самог морског песка и простире се у дужину од прилике три миље; ширина му нигде не прелази четврт миље. Од копна је одвојено једва приметним мореузом, који протиче кроз бујан шевар и ритове, омиљено боравиште сарки. Вегетација му је, како се може претпоставити, оскудна или бар кржљава. Никаквог, па ни најмањег дрвећа нема. Само се близу западног краја острва, — где стоји тврђава Маултри, — може видети једна врста закржљале, чекињаве палме Палмето. На томе крају има неколико жалосних дрвених зграда, у којима преко лета станују Карлстонци, који хоће да избегну варошку прашину и грознице. Иначе је цело острво, изузимајући овај крај и нешто суве песковите морске обале, густо обрасло мирисном миртом, коју толико цене Енглески вртари. Овај жбун овде често достиже висину од петнаест до двадесет стопа, правећи скоро непролазан шибљак, и испуњава ваздух својим пријатним мирисом. У најдубљем заклону густога шибљака, не далеко од источног, удаљенијег, краја острва, Легранд је саградио малу колибу, у којој је становао, кад сам се први пут, и то сасвим случајно, упознао с њиме. Ово се познанство брзо развило у пријатељство, јер сам у томе усамљенику налазио много чега, што изазива интересовање и поштовање. Био је добро васпитан, необичне умне снаге, али наклоњен мизантропији и подложан ћудљивим прелазима из усхићења у меланхолију. Имао је доста књига, али се ретко њима служио. Главна му је забава била: да лови и хвата рибу, или да тумара дуж обала и кроз шибљаке од мирте, тражећи шкољке и бубе. Његовој ентомолошкој збирци (збирци буба) могао је позавидети и какав Свамердам. У овим екскурзијама обично би га пратио један стари црнац. Јупитар, тако се звао Црнац, био је ослобођен од ропства још пре пропасти Леграндове породице, али га ни претње, ни обећања нису могли одвратити од тога, да на свакоме кораку прати свога младог господара „Маса Вила”, како га је он звао, — јер је он то сматрао као своје право. Могуће је и да је родбина Леграндова, знајући га мало поремећена разума, подржавала Јупитра у његовој тврдоглавости, како би он надгледао и чувао овог тумарала. Под ширином острва Суливана зима је ретко кад јака, и заиста је редак случај, да је при крају године потребно ложити ватру. Око половине октобра 18.. године десило се, међутим, да је једнога дана било необично хладно. Пред сам залазак сунца тога дана упутио сам се кроз зелени шибљак колиби мога пријатеља, кога нисам био посетио већ неколико недеља. Тада сам становао у Карлстону, на девет миља од острва, и у оно је време прелазак тамо и натраг био много тежи но што је данас. Кад сам стигао до колибе, закуцам на врата, по обичају, но како нисам добио одговора, потражим кључ, где сам знао да је био сакривен; откључам и уђем унутра. На огњишту је горела лепа ватра; то је за мене била новина, али за то не непријатна. Скинем горњи капут, привучем једну наслоњачу ватри, која је весело пуцкарала, и мирно причекам повратак домаћинов. Тек што се било смркло, они стигоше и поздраве ме веома срдачно. Јупитар, развучених уста од једног уха до другог, устумарао се, да нам за вечеру спреми коју сарку. Легранд је био у једном од својих наступа усхићења, — како друкчије да их назовем. Нашао је једну непознату шкољку, која је припадала неком новом роду, шта више, нашао је и ухватио са Јупитром, једног новог scarabaeus-а, (бубу), за коју је држао да ће бити сасвим новина за науку, али је желео да сутра чује о њему и моје мишљење. „А зашто не вечерас?” запитам га, тарући руке над ватром, са жељом да ђаво носи цело племе скарабеја. „Ах, да сам само знао да сте ви овде!” рече Легранд. „Али ја вас тако дуго већ нисам видео, па како сам могао предвидети да ћете ме посетити баш овог вечера?! Кад сам долазио кући, срео сам поручника Г-а из тврђаве, и слудовао сам, те сам му дао бубу, да је разгледа; зато ћу вам је моћи показати тек сутра. Останите ноћас овде, па ћу по њу послати Џупа (тако је он звао Јупитра), сутра, чим се сунце роди. Та то је најдивнија ствар на овоме свету!” „Шта? Излазак сунца?” „Којешта! Не то, већ буба.” Она је сјајне боје као злато; величине, колико крупан орах; на леђима има црне, сјајне пеге, две близу горњег краја, а једну нешто дужу, на доњем крају. Антене (пипци) су —” „Маса Виле, да вам кажем,” упаде му у реч Јупитар, „Буба је од самог злата, све је на њој златно, и изнутра и све, осим крила. Никад у животу нисам видео ни пола тако тешку бубу.” „Добро, нека је и од злата, Јупитре”, одговори Легранд озбиљнијим гласом, но што ми се чинило да је случај изискивао, „па зар је то разлог да оставиш сарке да загоре?” Тада се окрете мени: „Боја јој је заиста таква, да оправдава Јупитрово мишљење. Никад нисам видео сјајније металне боје, него што је имају крилни поклопци, али о томе ћете моћи судити тек сутра. Међутим, ја вам могу отприлике представити њезин облик цртањем.” Кад то рече, Легранд седе за мали сто, на коме је било мастило и перо, али не хартије. Потражи у фијоци, али и ту не нађе. „Не мари ништа, добро ће бити и ово,” рече он најпосле и извади из џепа од преслука један комад, као што ми се чинило, веома прљаве дебеле хартије, па поче по њему цртати перетом. Док је он цртао, ја сам седео покрај ватре, јер ми је још једнако било хладно. Кад је довршио цртеж, он ми га пружи, не устајући са свога места. У томе се споља зачу јасно режање, а затим гребање на вратима. Јупитар отвори врата, и Леграндов велики Њуфаундленски пас утрча, скочи ми предњим шапама на рамена и стаде ми се умиљавати; јер бих се увек с њим позабавио, кад сам долазио код Легранда. Пошто се пас смирио, ја погледам у хартију и, право да кажем, био сам јако изненађен цртежом мога пријатеља. „Заиста”, рекох, пошто сам био разгледао цртеж, „ово је чудноват scarabaeus, и морам признати, да је за мене сасвим нов. Нисам никад видео такве бубе. Ово више личи на лубању, или мртвачку главу, но на што друго, што сам досада видео.” „На мртвачку главу!” узвикну Легранд. „Ах да, — јесте, — на хартија је нешто налик на то, без сумње. Горње две пеге личе на очи, је ли? А дужа пега на дну личи на уста, — па онда и облик је целе бубе овалан.” „Може бити,” одговорим ја, „али, Легранде, можда ви нисте особито вешт цртач. Морам сачекати, да видим бубу својим очима, да бих себи могао створити какав појам о њезину изгледу.” „Онда не знам,” рече он мало јетко, „ја цртам доста добро — бар бих требао добро да цртам, — јер сам имао добре учитеље, и ласкам себи да нисам сасвим глуп.” „Али, мој драги пријатељу, онда се ви само шалите,” одговорим му ја, „ово је доста лепа лубања. Заиста, могао бих рећи да је изврсна лубања, према обичним појмовима физијологије. Ваш scarabaeus мора да је најчудноватија буба на свету, ако личи на овај цртеж. Ми би из тога могли згодно извести мало празноверица. Могли би бубу назвати: scarabaeus caput hominis (човечја глава), или нешто слично томе; у природној историји има доста таквих имена. Али где су пипци, о којима сте говорили?” „Пипци?!” рече Легранд, који као да је све више долазио у ватру. „Уверен сам да ви видите пипке. Ја сам их нацртао тако јасно, као што су код природног инсекта, и држим да је то довољно.” „Добро, добро, можда сте то и учинили, — па их ја не видим,” рекох ја и вратим му хартију без икакве даље примедбе, да га не бих наљутио; али сам био веома изненађен обртом, која је ствар узела. Његово ме је расположење довело у забуну. Што се тиче самог цртежа бубе, заиста се на њему нису видели никакви пипци, и у свему је врло јако наличио на обичан лик мртвачке главе. Легранд узе хартију дурљиво; згужва је и свакојако хтеде да је баци у ватру; али, као да му је један случајан поглед одједном привуче сву пажњу на хартију. У тренутку му се лице јако зажари, а затим одмах сасвим пребледе. Неко је време пажљиво посматрао цртеж, седећи за столом. Затим устаде, узе свећу са стола и седе на ковчег у другом крају собе. Ту је најпажљивије посматрао хартију, окрећући је у свима правцима, али не рече ништа. Цело његово понашање изгледало ми је врло чудновато; али сам држао да је најпаметније да никаквим објашњавањем не пооштравам његово нерасположење, које је расло сваким тренутком. Наједанпут он узе једну кесецу из џепа на капуту, брижљиво увије у њу хартију, остави обоје у писићи сто и забрави га. Тада постаде мирнији у своме понашању, али је првобитно одушевљење било сасвим ишчезло. Ипак је изгледао више замишљен но натмурен, и све се више и више удубљавао у мисли, из којих га није могла тргнути ни једна моја досетка. Ма да сам у први мах био намеран да преноћим у колиби, као што сам пре тога чинио, ипак видећи мога пријатеља тако рђаво расположења, сматрао сам да је најбоље да се с њим опростим. Он није наваљивао на мене да останем, али кад сам полазио, стискао ми је руку чак и са већом срдачношћу но обично. Од прилике на месец дана после тога — (за то време нисам виђао Легранда), посети ме једног дана, у Чарлстону, његов слуга Јупитар. Нисам никад видео доброг старог Црнца погруженијег, и побојао сам се да се моме пријатељу није догодила каква озбиљнија несрећа. „Но, Џупе, шта се догодило?” запитам га ја. „Шта ти ради господар?” „Па, право да кажем, господине, није му тако добро, као што би требало да је.” „Није му добро? Жао ме је, заиста, што то морам чути. Шта му је?” „Хм, па то је оно! Он се никад ни на шта не жали, — али је ипак веома оболео.” „Веома оболео, Јупитре! Зашто то ниси одмах казао? Је ли у постељи?” „То не, већ не могу нигде да га нађем; то је управо оно што ме тишти. Врло ми тешко пада, кад помислим на сиротог маса Вила”. „Не могу да разумем, о чему управо говориш, Јупитре. Велиш да ти је господар болестан; зар ти није рекао, шта му је?” „Па, господине, не вреди толико разбијати главу око тога. Маса Вил не говори шта му је; али он по цео дан иде овако, са погнутом главом и подигнутим раменима, а блед је као крпа. Па онда непрестано прави неке бројке.” „Шта прави, Јупитре?” „Пише неке бројке и знаке по таблици, најчудноватије знаке које сам видео. Почињем озбиљно да страхујем, кажем вам. Морам од сада добро да пазим на њега. Неки дан ми је умакао пре сунчева наласка, и није се враћао целог боговетног дана. Одсекао сам био велики штап, да га поштено избијем кад се врати; али, ја сам таква будала, да нисам имао срце да то учини. Па изгледао је тако слаб!” „Како, шта? Али да! Ја ипак држим да не треба да си сувише строг са тим јадним човеком. Немој га тући, Јупитре, он то не може издржати. Али, зар ми не умеш казати, откуда долази та слабост, или, боље рећи, та промена у његову држању? Је ли се, после моје последње посете, догодила каква непријатност твоме господару?” „Не, господине, одонда се није ништа непријатно догодило; али се десило пре тога, бојим се — било је истога дана кад сте ви били код нас.” „Како? Шта хоћеш да кажеш?” „Па, господине, мислим да ће бити буба, — ето то је.” „Шта ће бити?” „Буба, — уверен сам да је масу Вила ујела она златна буба негде у главу.” „А зашто ти да тако што мислиш, Јупитре?” „Она има добре штипаљке, маса, и уста. Никад нисам видео тако врашку бубу; хвата и уједа све што дохвати. Маса Вил ју је прво ухватио, али ју је морао одмах испустити. Кажем вам, мора бити да га је она ујела. Нису ми се никако допадала бубина уста, стога је нисам ни хтео хватати прстима, већ сам је ухватио једном хартијом коју сам нашао. Увио сам је у ту хартију и угурао јој један комадић у уста. Ето тако сам радио.” „Ти, дакле, мислиш да је твог господара заиста ујела она буба, и да је од тога уједа оболео?” „Ја о томе ништа не мислим, — ја то знам. Зашто би онда толико снивао о злату, да га није ујела златна буба. Слушао сам ја о тим златним бубама и пре тога.” „Али како знаш да он сања о злату?” „Како знаш? Па тако што о томе говори у сну — ето како знам.” „Добро, Јупитре, можда имаш и право; али каквој срећи имам да припишем само, што си ме данас удостојио посете?” „Шта велите, маса?” „Јеси ли ми донео какву поруку од г. Легранда?” „Не, маса; доносим вам ово писмо.” И Јупитар ми предаде писмо овог садржаја: „Мој драги . . . . ., „Зашто вас нема од толиког времена? Надам се да нисте били толико детињасти, па да сте се могли наћи увређени на најмању моју пргавост; али не, то није могуће. „Откако вас нисам видео, имао сам доста неспокојства. Имам нешто да вам кажем, али ипак не знам како да вам кажем, да ли уопште треба да вам кажем. „Последњих дана није ми било сасвим добро, а сиромах старац Џуп досађује ми преко сваке мере својом добро мишљеном пажњом. Хоћете ли ми веровати, да је пре неки дан био спремио један штап, да ме казни, што сам му умакао и провео цео дан сâм у брдима на континенту. Уверен сам да ме је од батина спасао само мој рђав изглед. „Нисам ничим повећао своју збирку, откада смо се последњи пут видели. „Ако вам икако буде могуће, дођите са Јупитром. Свакојако дођите. Желим да вас видим још вечерас, због важних послова. Уверавам вас да је веома важно.

Ваш одани Виљем Легранд”

,,Било је нечега у самоме тону овога писма, што је на мене утицало врло непријатно. Цео се стил битно разликовао од Леграндова обична стила. О чему је он то могао снивати? Каква се то нова ћуд уселила у његов раздражљиви мозак? Какав је то „веома важан посао“, који је *он* имао да сврши? Јупитрово казивање о њему, није предсказивало ничег доброг. Бојао сам се да непрекидан утицај несреће не буде најзад сасвим пореметио ум моме пријатељу. Не оклевајући, стога, ни часа, ја се спремим, да идем са Црнцем.

Кад смо стигли на пристаниште спазим једну косу и три ашова све по изгледу ново, где леже на дну чамца, у који смо се требали укрцати.

„Шта значи све то, Џупе?“ запитам га.

„То су коса и ашови, маса.“

„То је истина, али шта ће то овде?“

„То су коса и ашови, што ми је маса Вил наредио да му их купим у вароши. Оне нас врашки много стају!“

„Али, за име света, шта ће твоме маса Вилу коса и ашови?

„То ја не знам, и ђаво да ме носи, ако нисам уверен да ни он сâм то не зна. Него је све то због оне бубе.“

Кад сам видео да не могу добити никаква објашњења од Јупитра, чије се цело разумевање сводило на „бубу“, уђем у чамац и развијем једро. Јак, повољан поветарац брзо нас доведе у мали залив, северно од тврђаве Маултри; и пошто смо пропешачили од прилике две миље, дођемо пред колибу. Било је око часа по подне, кад смо стигли. Легранд нас је очекивао с нестрпљењем. Он ми стиште руку са грозничавим узбуђењем, што ме је узнемирило и повећало већ зачету сумњу. Био је блед као смрт, а упале очи његове светлиле су неприродним сјајем. Пошто сам га упитао за здравље, не знајући шта друго да кажем, запитам га, да ли му је поручник Г. . . . већ вратио бубу.

„О, јесте,“ одговори он и јако порумени. „Добио сам је од њега одмах сутрадан. Ништа ме не би могло навести да се растанем од те бубе. Знате ли ви да је Јупитар сасвим у праву?!“

„У коме погледу?“ запитам ја са тешком слутњом на срцу.

„Што држи да је она од сувога злата.“

Он ово рече са великом збиљом, што ме је необично дирнуло.

„Ова ће буба отворити моју срећу,“ продужи он са поносним осмехом. „Она ће ми повратити имање мојих предака. Зар је, стога, како чудо, ако је толико ценим? Пошто је, дакле, срећа хтела да ми је удели, треба само да је згодно употребим, па да дођем до злата, чега је она знамење. Јупитре, донеси ми ту бубу!“

„Шта! Бубу, маса? Волео бих и не имати посла с њом; боље би било да идете сами по њу.“

На то Легранд устаде, с озбиљним и достојанственим лицем, и донесе ми бубу из једне стаклене кутије, у којој је била затворена. Био је то диван scarabaeus, у оно време још непознат природњацима, и од велике вредности с научног гледишта. Имао је две округле црне пеге близу горњег краја леђа, и једну дуплу такву пегу близу доњег краја. Крилни поклопци били су особито тврди и сјајни; изгледали су сасвим као углачано златно. Инсекат је био необично тежак и, кад све узмем у обзир, не бих имао много да замерам Јупитровом мишљењу о тој буби. Али, да се и Легранд слагао с њима у мишљењу, то ми није никако ишло у главу.

„Послао сам по вас,“ рече он достојанствено, кад сам био довршио преглед бубе, „послао сам по вас, да вас замолим за савет и помоћ у смеровима судбине и бубе.“

„Драги мој Легранде,“ прекинем га ја, — „вама извесно није добро, и боље би било да се мало причувате. Треба да легнете у постељу, а ја ћу остати код вас неколико дана, док вас ово не прође. Ви сте грозничави и — —“

„Опипајте ми би́ло,“ рече он.

Опипам му би́ло, и, право да кажем, нисам нашао ни најмањег трага од грознице.

„Али, ви можете бити болесни, па ипак да немате грознице. Допустите ми, само овог пута, да вас посаветујем, као лекар. Пре свега треба да легнете у постељу. Затим — —“

„Ви се варате,“ прекиде ме он. „Мени је добро, колико то уопште може бити под утицајем узбуђења, које ме је обузело. Ако заиста желите да ми буде добро, ви ћете ублажити то узбуђење.“

„А како да то учиним?“

„Врло просто. Ја и Јупитар идемо у брда на копно и у томе походу треба нам неко, коме се можемо поверити. Ви сте једини, на кога се можемо ослонити. Успемо ли или не, у нашем предузећу, узбуђење, које на мени примећујете, подједнако ће се умирити.“

„Рад сам да вам учиним какву било услугу,“ одговорим ја; „али, хоћете ли ви да кажете да ова буба има какве год везе са вашим изласком у брда?“

„Има.“

„Онда не могу бити учесник у тако глупом предузећу, Легранде.“

„Жао ме је, — врло ме је жао; онда ћемо покушати сами.“

„Ви сами? Та овај је човек заиста полудео! Али стан'те! Колико мислите да ћете се бавити онде?“

„Вероватно сву ноћ. Поћи ћемо одмах, а вратићемо се најдаље до сунчева изласка.“

„А, хоћете ли ми дати часну реч, да, кад вас прођу ове лутке, и кад се ствар са бубом буде свршила, да ћете се онда вратити кући, и да ћете у свему послушати мој савет, као савет свога лекара?“

„Хоћу, обећавам вам; а сада да се кренемо, јер не смемо губити времена.“

Тешким срцем пођем за мојим пријатељем. Кренули смо се око четири часа — Легранд, Јупитар, ја и пас. Јупитар је понео косу и ашове; он је хтео све да носи сâм, више од бојазни, чини ми се, да који од ових алата не дође у домашај његова господара, но из прекомерне вредноће или услужности. Био је сасвим нерасположен, и једине речи, које би изустио за целога пута, биле су: „Та ђаволска буба!“ Што се мене тиче, ја сам био понео два слепа фењера; док се Легранд задовољио бубом, коју је носио обешену о крај једне врвце и махао њоме тамо и амо у ходу као какав мађионичар. Кад сам опазио овај јасан доказ да је мој пријатељ пореметио умом, једва сам се могао уздржати од суза; али сам држао, биће најбоље да подржавам његово уображење, бар за време или док не узмогнем употребити какву енергичнију меру, која би имала успеха. Међутим сам покушао, али без икаква успеха, да од њега сазнам штогод о смеру нашег изласка. Пошто је успео да ме приволи да га пратим, Легранд као да није био вољан да говори ни о каквом предмету мање важности. На сва моја питања одговарао је само: „Видећемо!“

Прешли смо мореуз на крају острва у чуну, и пошто смо се успели на узвишено земљиште на обали копна, продужисмо пут у северо-западном правцу, кроз страховито дивљи и пуст крај Нигде се није могао видети траг човечје ноге. Легранд нас је водио поуздано; застајао би овде онде, само за тренутак, да разгледа нека обележја, која као да беше оставио неком ранијом приликом.

Тако смо путовали од прилике два часа и сунце је баш залазило, кад смо ушли у крај много страшнијег изгледа, од свију других што смо их дотле видели. Била је то као нека врста заравни, под врхом скоро неприступног брда, обраслог честом шумом, од подножја до врха. По њему се расуло стење које као да је лежало само на земљи, и много се истога није стропоштало у долину само зато, што га је задржавало дрвеће, на које се наслањало.

Дубоке јаруге у разним правцима давале су целоме призору још суморнији, свечан изглед.

Зараван, на коју смо се успели, била је густо обрасла купином, и одмах увидесмо да нећемо моћи продужити пута, док не узмемо у помоћ косу. По наредби свога господара, Јупитар опоче да нам крчи пут до једног горостасног тулипанова дрвета, које се уздизало на заравни са још осам до десет храстова.

Лепотом свога зеленила и облика, својим далеко раширеним гранама, и целим својим величанственим изгледом ово је дрво било надмашило храстове наоколо и све остало дрвеће, које сам дотле видео. Кад смо стигли до дрвета, Легранд се окрете Јупитру и запита га да ли мисли да ће се моћи успужати уз дрво? То питање као да је мало зачудило старца и за неко време не одговори ништа. Најзад приђе горостасноме деблу, обиђе га полако унаоколо и посматраше га пажљиво. Кад је све разгледао, рече:

„Да, маса, Џуп се може попети на свако дрво које је једном у животу видео.“

„Онда хајде, пењи се што пре, јер ће скоро мрак, па нећемо видети радити.“

„Докле се морам попети, маса?“ упита Јупитар.

„Прво се успужај уз главно стабло, па ћу ти после казати докле да идеш. — Али стани! Понеси собом бубу.“

„Бубу, маса Виле! — Златну бубу!? „повиче Црнац. „Да је собом вучем на дрво? Нека ме ђаво носи ако то учиним!“

„Ако се бојиш, Џупе, ти тако велик и снажан Црнац, да узмеш у руку ову малу, невину мртву бубу, а ти је можеш држати за ову врвцу. Али, ако је не понесеш собом како било, бићу принуђен да ти разбијем главу овим ашовом.“

„Зашто, маса, да вичете на старога Црнца?“ рече Џуп, очигледно постиђен. „Само сам се шалио, зар ја да се бојим бубе; шта марим ја за бубу?!“ Опрезно ухвати горњи крај врвце и, држећи инсекат, колико је год могао, даље од себе, спреми се, да се попне на дрво.

Тулипаново дрво, Liriodendron Tulipiferum, најдивније је дрво Америчких шума. У младости има особито глатко де́бло и често достиже доста велику висину, без побочних грана; али у каснијим годинама, кора му постаје чворугава и неједнака, а на деблу се појави мноштво кратких грана. Стога се пењање у овом случају чинило теже, но што је било у ствари. Јупитар обухвати де́бло, колико је могао чвршће ногама и рукама, и поче се пужати, хватајући се рукама за једне и́зрасли, а одупирући се прстима босих ногу о друге. Пошто се једном или два пута у мало није омакао, најзад се дохвати прве веће рачве и као да сматраше да је тим потпуно довршио свој посао. Опасност је заиста већ била прешла, ма да је био на висини од шездесет или седамдесет стопа изнад земље.

„Куда треба сада идем, маса Виле?“ запита Јупитар.

„Држи се једнако највеће гране, — ове с ове стране,“ рече Легранд.

Црнац га одмах послуша и, као што је изгледало, чинио је то без велике тешкоће; пењао се све више и више, док се напослетку није ни могао видети кроз густо лишће. Затим се зачу његов глас као из даљине:

„Докле још треба да се пењем?“

„На којој си висини?“ запита га Легранд.

„Толико високо“, одговори Црнац, „да могу да видим небо кроз врх дрвета.“

„Остави се сада неба, но пази шта ти говорим. Погледај низ стабло и изброји гране под собом, на овој страни. Колико си грана прешао?“

„Једну, две, три, четири, пет. — Прешао сам пет великих грана на овој страни, маса.“

„Онда иди још за једну више.“

После неколико тренутака чуо се опет Црнчев глас, где јавља да је стигао до седме гране.

„Седи, Џупе“, повиче Легранд, очивидно у јаком узбуђењу, „хоћу да идеш по тој грани, што даље можеш. Ако видиш штогод необично, јави ми“.

И оно мало вере у здраву памет мога јадног пријатеља, што ми још беше остало, сада је сасвим ишчезло. Нисам имао куда, но да закључим да је он душевно оболео, и почнем се озбиљно бринути, како да га вратим кући. Док сам ја размишљао шта би било најбоље да се учини, Јупитров се глас опет зачу.

„Бојим се да идем даље по овој грани, — скоро се сва осушила.“

„Шта си казао, Јупитре? Да је та грана сува?“ повиче Легранд уздрхталим гласом.

„Јесте, маса, сува је као кост — нема поговора; она је свршила своје.“

„Шта, за име Божје, сад да радим?“ узвикну Легранд у великом очајању.

„Шта да чините?!“ рекох ја, задовољан, што ми се дала прилика да кажем своје мишљење.

„Па вратите се кући и лезите у постељу. Хајдете! — Будите паметни. Већ је касно; уосталом, сетите се вашег обећања.“

„Јупитре,“ викну он, не осврћући се ни најмање на моје речи, „чујеш ли ме?“

„Да, маса Виле, чујем вас врло добро.“

„Онда зарежи дрво својим ножем и види да ли се оно *сасвим* осушило.“

„Суво је, маса, доста суво,“ одговори Црнац, мало касније, „али још не толико, колико би могло бити. Могао бих се, истина, усудити да идем још мало даље по тој грани, али *сâм*.“

„Сам! Како ти то мислиш?“

„Па мислим без бубе. Врло је тешка та буба. Мислим, кад бих је испустио на земљу, да се гране не би сломила под теретом само једног Црнца.“

Легранду као да се свали терет са срца. „Врашки обешењаче,“ викну он, „шта хоћеш да кажеш с тим твојим глупостима? Ако испустиш бубу, разбићу ти главу. Пази, Јупитре, чујеш ли ме?“

„Да, маса; не морате ви тако викати на једног сиротог Црнца.“

„Добро! Дакле, слушај! — Ако се одважиш да идеш по тој грани докле год можеш, без опасности, и ако не испустиш бубу, поклонићу ти сребрн долар, чим сиђеш.“

„Идем, маса Виле. — Ево, идем,“ одговори брзо Црнац; „ево ме скоро на крају.“

„*На крају!*“ цикну Легранд, „велиш ли да си на крају те гране?“

„Скоро ћу бити на крају, маса — о-о-о-о-о! Господе, смилуј ми се! Шта је *ово* овде на дрвету?“

„Добро, па шта је?“ повиче Легранд, усхићен.

„Та није ништа, само лубања; — неко је оставио своју главу на дрвету, а вране му с ње искљувале месо.“

„Лубања, велиш? — Врло добро! — Како је утврђена за грану, шта је држи?“

„Морам прво да видим, маса. Хм, ово је врло чудновато, заиста! — Ево једног великог клинца којим је лубања прикована за дрво.“

1900. Бранково коло, 21. септембар, бр. 38. Стр. 1195—1198.