Свирач (Гете)

У самоћу ко с’ удубиОдмах је сасма сам;Сваки живи, сваки љуби,Ман’те га у мукам’.Да! Ман’те ме у болу мом’!А могу-ли тек једномСамац да с’ осећам —Тад не би био сам.

Љубавник се тихо краде,Да-ли му је драга сама?Тако мене пре и садеСамораног мори чама,Мори дању, ноћуАх, да једном хоћуУ гробу снити —Тад ћу сам бити!

Вући ћу се свуд по врати,На мени ће висит’ траље;Скромна рука дар ће датиИ ја ћу се кренут’ даље.Свак’ ће с’ држат’ за сретнога,Кад ми слику гледне јаче;Излиће се суза многа,Ал’ знат’ нећу зашт’ се плаче.

Који хлеба сузом није јео,Који никад јадовите ноћиНа постељи плачућ’ не провео,Тај вас не зна, ви небесне моћи.У живот нас горки уводите,Где с’ сиротан свак’ задужи бедан,У невољи тад’ га оставите,А дуг сваки освете је жедан.