За срећна пута

Анђелићу, враже мали, ко те створи? од чега ли?Да л’ од злата ил’ од сребра, ил’ вуковог левог ребра. Л. К.

Ветар, зима, пути клети —Куд ћеш на пут, оче „свети”?Куд по ветру, снегу, блату! —Каква ј’ нужда, каква сила —Сад је сваком кућа мила,Свака ј’ тица у свом јату.Шта те гони пртит’ путаДе ни вучја нема трага?Снег, ко покров презирањаЗавејо је вучје стопеНекадањег маширања.Та каква је нужда љутаДа се сада лаћаш пута?Зар те није стра од ветра,Оштра ветра, који брије?Та још може бити чудаИ ћораве Анђелије!Ветар, зима, пути клети —Куд ћеш на пут, оче „свети”?— Ил је можда нужда прека —Народ стигле ране љуте,Те је упр’о очи у теПа од твоје руке чекаТешком болу брза лека?Онда иди, онда лети,Иди, лети, оче „свети” —Шта су снези? Шта су смети?Шта ј’ беснило врага клети?Ти им мораш одолети.Иди, оче, — иди, мати,Благослов те српства прати,Он ће теби снаге дати,Иди брзо, па се врати —Ми ћемо ти спасом звати.

Али, „оче”, „свештениче”,„Достојниче”, „праведниче”,„Један божи угодниче”,Заклетниче, — самртниче,Народ нешто друкче виче…Ако ј’ тако ко што веле(Куку, леле!)Пре нег пођеш на пут кривиИ на савет нечастиви,Пре нег пођеш међ МађареСкини свете адиђаре:Камилавку с русе главе,И одело светог Саве,Распетије скини с груди…Међ Мађарма има људи,Који само туђе газе,Ал свој образ брижно пазе,Радо јаше туђе кљусеАл издајства — гнушају се.Па кад виде, шта си, ко си,Шта те води, шта те носи,— Српска клетва, српски јади —Може когодДа се сгади.Па би била љага чинуИ срамота за аљину,Стид би био руву светом,Спаситељу разапетомДа се каква боља душаНа издајство твоје сгнуша,Да са места свога скочи,Па ти пљуне међу очи.