Нова година 1877.

Ево иде „ново лето!“— — Ал по чем’ је то новѝна?!Тако ј’ било безброј пута:Кад најдужа ноћ полетиДа најкраћи дан прогута,Дан ојача,Па корачаУ напред;Ноћ се врати,Па се скрати,Малакше јој царство клето, —Тад се кликне: „ново ј’ лето!“— А то ј’ стари ред.

Ма ја нисам више детеДа ме игром заведете,Да ми вртлог жеље гаси, —Ево већ ми се́де власиОд тих многих н о в и х лета, —Па још и сад ја да слушамШта ко жељка и бенетаТешећи се умом смртнимПриликама коловртним,Пливајући вером сретномПо празнилу новолетном.Дан сад јачаИ корачаУ напред;Ноћ сад бегаИспред њега, —Ал му мрким ругом вели:Залуд слава, данче бели,— Доћ’ ће опет,Доћ’ ће опетИ мој ред!

Па ја томе да с’ веселим,Игри ноћи с даном белим!Једном бржем кроку зора,Који опет натраг мора!Да не викнем: Стани свете,Лудо звезде звездујете!Залутасте све олује!Кривим правцем јуре струје.А вечности забринута,Помела си права пута!А усуди, слепци смели,Нисте бога разумели!Ја га схватих...Зато хоћу, —Хоћу дану друкчу владу,Хоћу да га сви признаду.Нећу да му суди враже,Да календар напред каже:Дан ће сутра бити већи,(Честитам му страшној срећи!)Ноћ ће да му сиђе с путаСа два или с три минута

Нећу свету таке дане,Мрким мраком оковане,Којим ноћи милост деле;Хоћу дане богодане,Који сваке ране целе.Пред к’им пада сила врагаИ страшило савуљага,С којих беже гнусне змије,А пред киме ноћ се крије,Ноћ, паклено црно псето...— То би било ново лето.

Ал и то л’ су пусти санци,А заповест моја ташта!?Далеко л’ су ти осванциОд прераних мојих машта?!Свет не види моју мету, —Он би песму новом лету.

Ал што јесте признати се мора,Што је збиља није никад шала,Јест’, данас је земља доконалаСвоје коло око јарка сунца,Кано жеља око сретна санка,Кано лептир око врела пламка, —А то коло, ко ће да нам кратиШто волемо годином га звати.

Санак жељи није пропаст била,Лептир није сагорео крила, —А на низу вечнога ђерданаНиже с’ нова годиница дана.

Минула је та година стара, —Моја с’ песма огледалом ствара,Огледалом новога нам года,Огледалом нових непогода,Нових жртав’, нових полетаја,Нових суза, нових уздисаја, —Огледалом нових мученика— И још једног дива-самртника.

Хај, завири, роде, малоУ то кобно огледало, —Шта ти каже поглед први?— Грозиш ли се своје крви!Хајд’мо даље преко крви,А на крв се не осврни,Хајдмо тамо де се оноЈедан цео данак црниКао одаја неког дива,Какву врела машта снива;А дива су обхрвалеГорке муке, ране љуте,Које силан живот гасеИ последњи часак слуте...Зато му́че — зато ћутеКао стене замрзнутеИ валови сињих мора,И шумови густих гора,И бесови земљотреса,И громови урнебеса, —Ћуте људи, ћуте звери,И присојке и аждери, —Ћуте наде, ћуте боли,— Васиона с’ богу моли.Небо ћути, пако ћути...Див ће садаИздахнути...

Самртни се часак спрема,Јест’, умреће овог года:Ил беснило — или правда,Ил тиранство — ил слобода...