Дон Кихоту

Кад зареде нове беде,кад се смркну бели дани,кад потамне и побледезраци надом изасјани,непогода невидовнакад ми сломи крила пловна,па, док снова не узлетим,хоћу мало заветрине,тад се навек тебе сетим,будалине Саведрине.

Кад ме лепо чедо мамне,те за њоме свест заблуди,мрежом густом косе прамнезаклони ми поглед луди,мраком светлим очи тамнеужгу сунце ми у груди';па кад махом сунце зађе,а с очију мрежа сађе,у облаку мојих јадаједна ми је паведрина:знадем како и ти страда,будалино Саведрина!

У скупштини кад се грајадигне на глас мудре речи,мора да се ум притајакад се лудост пред њим печи,у жестини окршајаветрењача многа звечи,кад је глави друго местоа трбух се за све брине:сећам те се врло често,будалине Саведрине.

Кад се после дуге ноћијаве зраци нове зоре,те помислим, сад ће доћислобода на наше горе,да ће хтети, ко ће моћи,дићи народ богу горе,те ће бити један, срећан,неће бити Саве, дрине,и опет се тебе сећам,будалине Саведрине!

Ал' кад видим паметарегде с' клањају шупљој сили;кад јунаке видим старегде их скотска наслад гњили,те сад оно пале, жаре,чем су били борци чили;да желуцу није сметње,мач отпашу са бедрине: —таке слике нису вреднебудалине Саведрине.