На парастосу Вука Ст. Караџића

Парастос опет: вера, љубав, смртОд неко доба виле српске гласпарастоса се не напараси.Парастос Вуку, умро нам је Вук.Па шта? па ко је самртник нам тај!Је л' оно чело бледо, брижано,боровито што борачки му уму бледилу сад крије вечитом?На столу нове српске просветеу прочељу је чело било то,ал' још то чело, још то није Вук.Ил' уста она можда меденашто толики испричаше нам плам?Кроз уста та је прошô пољубацшто старе своје њиме целујепоштовалачки млади нараштај;ал' још та уста, још то није Вук.Ил' онај ваљда штаколазни крок,живота радна верни пратилац?Зелено дрво штака нам је та,јаворика из њега проклија,прамалетње нам песме хранећ гуд.Уписаће се на дрвету том:Ко за свог века не посрну хром,похрамаће за њиме векови.Вековито је дрво штака та,ал' још то дрво, још то није Вук.Сасвим је Други, други то је Вук;ал' о том Вуку што га мислим јане приличи ми овде причати,јер Вук је тај, тај покојник је жив,а живима парастос не бива.Да, још је жив! У грудма нам је жив,из речи наших и он говори,уз песме наше припев нам је он;и да му није духа мед нама,помолили би молитвом се томпокојних душа цару задушномнек волан прими нашу старину,нек дарује предусретан му дар,од небескога гусле јавора.И саслуша л' нас тако Господ Бог,понестаће из раја јавора,потесаће га дуси на гусле,за тили часак српски биће рај!Ал' какве смо на земљи срећице,отеће нам још и тај завичај.