О Шекспировој тристагодишњици

Вештака вечног творилачка свестумарала се мучних дана шестДок створи свет:светлине зрак у ноћни врже мрак,висине кршне одби од мора,славуја ружи, гуји даде зуб,магарцу уши а голубу луб,и стварајући све без одмора,кад шесту зору рад му дочека,и своју слику створи, човека,створења цвет.И по томе не беше потвора,Зар тако диван човек беше створ,зар тако тежак човек беше мор,да бог за њиме треба одмора?Ох, не верујте! после рада тогоправљао се бог.Увиђô је, увиђô бесмртник,на човеку да само беше ликшто вредан беше створитеља свог,а друго све слаботиња и јад;ох, не верујте! после рада тогоправљао се бог.На особит оправљао се рад:у једном лику, једном животу,створења сву да смести дивоту,светлост и мрак да стопи, ноћ и дан,анђелску сласт и пакленички плам,непроникнута бисер-језерауз недогледна виса урнебес,славуја глас, сикута гујског бес,сред летњег жара зимогрозан јез,уз ружин мирис отрован задај;и све то чудо, сав тај комешај,у један лик да сложи, један лог,и учини, — Шекспира створи бог.

Високи душе, незаборављен,поздравље наше прими у спомен,не реци да ти дође изненад!та над је све што народ има млад,у наду том и твоја нам је сен.Паклених страсти рајски царе ти,разреди страсти голем комешају народу што малом овом ври:с висине своје мирне, самотне,навада ниских сломи раздешај,разметљивих шпрљоћудника крик!свевидећ му изнеси на видиксрамоте славне, славе срамотне!А што је славно, што је вечно у њ,ни ти му, круно слава, не окрун'!

Ал' де ће наћи молитва те та?У рају зар? Зацело тамо, да!И опет не: та дела твојих краспренашô је и сваког тамо нас;за тебе мора боли бити стан,незамишљен још, неслућен, незнан.А није ли божанствен судијоу подземаљски пакô послô те,земаљски што се роб усудиоу надземаљске дират послове?И с паклом би се волан бориотолику ко је страст покорио:ал' жешћи за те мора бити стан,незамишљен још, неслућен, незнан:тај стан ти је у твојим делима;у томе царству владалац си сам,окружен седиш светитељима,јунацима бесмртних својих драм.

У теби творац читав створи свет;небеског оца захвалан си син,не мога свет у теби живу мрет:кô терет срца изврже га сињ.Ти светове из груди погуби,ал' свет нам овај тиме здвогуби.У срца твога свет тај извргнутбесмртна душа узеде ти пут;у томе свету, твојим делима,у царству томе владалац си сам,окружен седиш светитељима,јунацима бесмртних твојих драм.

И Ту ће наћи наше речи те,наш поздрав ту ће бити саслушан,а придворнике твоје вечитеумолићемо да ти зборе за њ:Однеси поздрав господару свом,великомучениче Хамлете!не пусти сумње да те салете,у духове пренеси смртну вест,пренес' је пре нег оно што си знаосвог родитељског духа заповесту сумњичарску, смртну своју свест!Однес' му и ти поздрава нам глас,у поздравима дишућ сваки час,славуја жељна мирис-ђулијо,Ромеа свога верна Jyлиo,ти мученицо свете љубави!Та светитељке нема милијеод тебе, Вило нашег Вилије!са Ромеом у вечит загрљај,однес'те поздрав творцу своме тај!И ти, ругобе јеже одабран,глостерски кнеже, данас одигран,владару свом принеси поздраве;— јер чудан светац Вилија је нашу рају свом и паклен трпи враж! —утишај часком наваде ти жас,разреди, слашћу желе стостраве,приклон' се смерно хромим коленом,приступи му, толико мољеном,изручи му и наше поздраве!Из ваших уста саслушаће бари наше гласе песнички вам цар;ал' неће ли му мали бити дар?Ни Србин, боме, није народ лош,од вере му је глава тврђа тек,а осећај му кâ и образ мек,промотривост му бритка као нож!Ал' британски је Шекспир био бард,пред њиме бриткиј лебди халебард.Пред киме клечи Британија сва,за киме листом запад ликује,шта мари тај, шта тај распитујеза једно племе више или два? —

Сиротиња смо; гинућ за благом,земаљска блата ријемо још низ,још нисмо вични продирати висза благом небним. Ти науч' нас том!Ал' ако мислиш, силних слава сит,да, лакоми на блага твога мит,изневеримо драго име Срб,у онај народ де се прелијеливена толко душанова крв,што теби може зборит смелије,угледније што те је славит знао, —мислиш ли тако, онда нам је жао:до страшног суда још претрпи сеа не верујеш ли, — посрби се!