Паризу

1867 — 1870.

Поносна главо свију градова,камо дивоте твојих кудара,твојих булвара и алказара,твојих прадо-ва?

Шарена главо селенске гује,около земље што се колута,присојка љута по свету лута,да сунце трује,

Лакома главо Евине змије!Још ти се швигар огњена репау вечној муци вражија чепапо паклу вије,

А ти се жељом искушитељкемашаш очајно пропала раја,да паднеш опет са златна крајапразне петељке:

Та још ни репа ниси расплелаод умиљаја цар-нападачу,траг му је још на скрхану мачулуба ти врела:

А већ се старе машаш слободе,јабуку тражиш у божју врту,сујетом славе твоје надрту,евински роде!

Ал' нема раја! Заман га вабепоследњим кајом синови доба,задахом гроба задише злобапијаног Швабе.

Ал' није Шваба: — од једа мрскасветска се гуја у коло сави,рођеним телом својој ће стравиглаву да смрска.

Несрећна главо! — Сад си ми лена:болом си греху зазора дала,свака ти мука стотину заласа душе цепа;

Свака кумбара храмове зида,свака ти капка из боних грудигодине тешке лакоме блудис векова скида.

Ал' онда, онда! — Ох, не сећај ме.Не спомињи ми славе ти срамне,позлате мамне рђе ти тамне,невоље сјајне! —

Сва се племена стекоше света,те ти у накит уметне косеумења свога склопове носе,ко челе с цвета:

Талије благе хвалисав сине,штo му под руком и камен збори,што шарну румен отима зори,да ликом сине;

Па намет-племе Немице круте,у ког и топа громовна уста,што тамо зјапе голема, пуста,ћуте и — слуте!

И Мисир старе шаље зидаре,рођаци Власи тиквице носе,сви су се стекли: или да просе,ил' да те даре.

Сви су се слегли у грдну рпукô рајска живад човеку прву,све се то клања у живом врвуцареву грбу.

Ил' оне слике злаћаних бубазар нису царски грбови били? —На плоду рајском трагови гњилигујина зуба.

Под златним жигом царева грбасви су се сагли; ал' сви баш нису:једнога само не беше близу,не беше Срба.

Нема под отим златним резаманиједног знака животног врела,ни бар уздаха јуначког мреларода песама.

Зар што му не даш, плеткушо стара,да срца свога узоре свежеслободном руком у камен реже,ил' платном шapa? —

Не уме Србин кама да крњи,ал' један камен урезан стоји,Србине, брате, у груди' твоји':тај камен црни

Црна је Гора. На том је камуазијска гуја зубима кивнимизгризукала цртама дивнимјуначку драму.

А друга гуја, клизавиј' спона,с друге га стране по ребрих креше,да нову слику српскога стешеЛаокоона.Па тај под отим златним резамада буде сведок животног врела,скамењен ропац јуначког мреларода песама?

Никада! — Никад ласкавим вигомнећеш домамит војана страсти,да другар буде рајских ти сластипод отим жигом!

Под отим жигом? — Ох, не сећај ме!Не спомињи ми славе ти срамне,позлате мамне рђе ти тамне,невоље сјајне!

Под отим жигом! — Слика ми живатек сада срце споменом стеже,с њоме ми свиће, с њом ми се леже, —ноћас те снива':

Не беше Париз, ни светско гледе,жена то беше голема, гола,у крилу чедо скорашњег бола,женино дете;Женино само? Рађали су гасви пуци света, само на челубелегу носи очинском делуженина друга.

Белегу носи царског недуга.Са тог недуга вечитог жига,— ох, ал' он мисли са суложника, —свет му се руга.

Свет му се руга! — Громове бесасуседу првом о главу врља,у пламен и сам очајно срља, —плам до небеса! —

Нестаде плама. Самртна тама;Само у руци пијаног Швабапалило гори боја и граба,просвета срама.

У томе жару види се жена,по голом телу рана је силна,на ране капље с палила кивнаватра жежена.У томе жару ала је лепа!Болом је греху зазора дала,свака јој мука стотину заласа душе цепа.

Румен пожара сећа те стида.Свака јој капка из боних грудигодине тешке лакоме блудивечито вида.